Или реч, две о називима улица и тргова у Врању
Можда старије генерације Врањанаца памте приче својих очева и дедова како је
њихов град пре Другог светског рата имао славну и херојску прошлост и како савремена
историја Врања не почиње са Светозаром Вукмановићем Темпом. Међутим, ако прошетате
важнијим градским трговима и улицама и видите њихове називе учиниће вам се да је
историјска свест становништва под Пржаром сведена на минимум, и да су данас Врањанци
последње апологете титоизма – идеологије негирања српства и „братство-убиства“ која нас
је скупо коштала, а чијих смо се благодети и резултата посебно нагледали деведесетих
година 20. века.
Ипак, истина је мало другачија… Заокупљени сопственим проблемима у раљама
економске транзиције којој је поред титоизма кумовао и рђав надирући капиталистички
поредак, Врањанци нису превише обраћали пажњу на форму већ на суштину, решавајући
углавном сопствене егзистенцијалне проблеме. У сличној ситуацији од укидања
идеолошког монизма до данас нашле су се и небројене врањске извршне и скупштинске
власти, које су суочене са социјалним и котеријским искушењима често знале да послове
партија или коалиција поставе изнад локалних и националних обавеза. Тако нам се због
незаинтересованости грађана, али и немара и недостатка историјске свести политичара
догодило да у другој деценији 21. века у центру Врања и даље постоји улица која носи име
по сахранитељу Царске Русије (једне од најискренијих савезница Краљевине Србије у
Првом светском рату) и рушитељу православља – Лењину. Догодило нам се и то да две
деценије после грађанских ратова који су потресали територију бивше СФРЈ и где је преко
милион људи протерано са својих вековних огњишта од стране „браће“ један од централних
тргова у Врању и даље носи име Трг Братства Јединства.
Континуитет национал-мазохизма и Седам секретара СКОЈ-а
У прилог континуитету нашег национал-мазохизма говори и чињеница да је не тако
мала улица у ширем центру града Врања посвећена Ђури Ђаковићу. За неупућене он је само
борац за права радничке класе. Али, уколико се удубимо у његову биографију и озбиљније
консултујемо историјску грађу и фактографију видећемо да се ради о класичном
деструктивцу и антидржавном елементу који је на Четвртом конгресу КПЈ одржаном у
Дрездену 1928. године постао члан Централног комитета и један од секретара Политбироа.
На истом заседању, руководство КПЈ је Краљевину Југославију окарактерисало као продукт
великосрпског хегемонизма и усвојило позив „угњетеним народима“ на осамостаљивање.
Оне који би данас намеравали да бране политику КПЈ ваља само подсетити да су исту
аргументацију за рушење Југославије деведесетитих година користили и њихови другови:
Фрањо Туђман, Стипе Месић, Алија Изетбеговић и др.
Ђура Ђаковић и партијаши су 1928. године донели одлуку да разбију Краљевину
СХС (за коју је у периоду 1914-1918. године животе изгубила 1/3 укупне српске популације)
и подрже формирање независних држава Хрватске, Црне Горе, Македоније и Словеније,
док су Мађарима у Војводинии и Албанцима на Косову и Метохији (које тада нису имале
никакав облик аутономије већ су биле саставни део Краљевине СХС/Југославије) признали
могућност отцепљења јер је „њихову земљу анектирала српска буржоазија“. То што је
руководство Комунистичке партије Југославије зацртало у Дрездену, у великој мери
потврђено је Декларацијом и одлукама усвојеним 29. новембра 1943. године на Другом
заседању АВНОЈ-а у Јајцу, када су пројектоване нове границе на штету српског народа.
Зато су врањски другови брже боље један од својих највећих и најуређенијих булевара који
повезује главну аутобуску станицу са индустријским комплексом Алфа-плама и Јумка
украсили таблом на којој пише Булевар АВНОЈА, а улицу у средишту града која одваја
зграду Дома културе и Блок Пошта-Банка назвали улицом 29. новембра.
Пошто је у обликовању одлука Другог заседања АВНОЈ-а активно учешће узео и
високи функционер КПЈ Мошо Пијаде, који је само две године касније (1945/1946)
суделовао и у дефинисању одредби првог Устава ФНРЈ, ни овде се Врањанци нису
обрукали. И њему су посветили једну од важних градских саобраћајница. Пролази тик уз
зграду некадашње Дуванске индустрије и повезује улицу Краља Стефана Првовенчаног са
Булеваром Париске комуне.
Имајући у виду изванредне примере социјалног идиотизма изазваног идеолошким
слепилом које је некада владало Врањем, треба подсетити јавност да су се одлукама у Јајцу
из 1943. године, Уставом ФНРЈ и Уставом СФРЈ из 1974. године титоисти наругали српском
народу и зацементирали вештачку поделу Срба дуж измишљених граница. Осим тога они
су перфидно поставили темеље и обезбедили климу за стварање нових нација, што је
деведесетих година довело до тектонских политичких поремећаја, крвопролића и страдања
недужних људи.
Само сазнање да велики број личности или организација које су радиле на разбијању
демократских тековина нашег народа, као и на слабљењу, маргинализацији или
асимилацији српског становништва широм Балкана у Врању још увек има свој булевар, трг
или улицу, у најмању руку делује трагикомично. Зар не би било праведније да уместо
Титоградске, Октобарске револуције, Седам секретара СКОЈ-а, Ђуре Ђаковића и разних
авантуриста, анархиста и револуционара који нису имали готово никаквих додирних тачака
са Врањем и југом Србије, булевари, улице и тргови града Врања коначно понесу имена
оних који су своје животе посветили борби за слободу народа овог поднебља и његовој
културној и духовној еманципацији? А таквих није мало…
И да се разумемо, наравно да овде није реч о локалним поборницима левичарске
идеологије који су допринели друштвено-економском и привредном напретку Врања после
1945. године. Њима свака част. Реч је о оним факторима који су вешто манипулисали
српским народом и због чије је наопаке концепције држава Србија на прагу трећег
миленијума у геополитичком смислу дотерала цара до дувара. Мислите о томе…
Др Дејан АНТИЋ
(Аутор је доктор историјских наука запослен на Департману за историју
Филозофског факултета Универзитета у Нишу)
