Магазин „Видовдан – традиција за нови миленијум“ објавио је чланак под насловом: Политичка позадина кампање „Вулинов стан“ – аутора Драгана Караџића. У тексту, како каже аутор, не занима нас стан, већ политичка позадина ове афере. Преносимо текст у целости.
Kад чујете вест да је неки политичар или министар купио стан или кућу и да се поставља питање порекло новца, јавност то по инерцији осуђује. Нарочито ако многи учествују у
кампањи подршке “истраживачком новинарству” прекор и осуда постају опште место.
Но мало ко поставља питање ко је покренуо кампању и са којим циљем се води у одређеном моменту и против одређеног политичара.
Нас у овом тексту не занима “стан” о којем има довољно информација у јавности и где већ мање више сви имају став према овом случају, већ политичка позадина ове афере. Kолико има сличности у оркестрираној кампањи која се данас води у вези купљеног стана министра војног Александра Вулина и својевреме смишљено пројектоване кампање против тадашњег министра војног Братислава Гашића. Да ли је место министра одбране врућа столица за свакога ко у њу седне или само за одређене политичке личности. Занимљиво је приметити да Александар Вулин док је водио Министрство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања није био на „тапету“. Братислав Гашић, као градоначелник Kрушевца или пословни човек, такође није био интересантан “истраживачким центрима” и дежурним моралистима. Тек доласком на чело Министарства одбране, за њих двојицу се, а то је очигледно, у западним центрима моћи, прави „профил за медијски одстрел“. „Матрица“ примењена у случају Братислава Гашића примењује се данас и на Александра Вулина.
У ствари „мрежа је бачена“ не толико на ове министре колико на Александра Вучића кроз кампању дискредитације његових најближих сарадника. Најефикаснији начин да неког оцрните у јавности или да му ослабите рејтинг је да дисквалифкујете његове кључне сараднике у јавности. Тиме посредно али ефкасно слабите и позицију “вође тима” који на крају остаје сам, ослабљен и неспособан да се одупре притисцима и уценама.
Биографија Александра Вулина је занимљива и пуна преокрета. Из власти СПС – ЈУЛ изашао је 1998. године, изјавом „Доста нам је ратних бубњева. Морамо се окренути дијалогу са Западом“. Након конгреса СПС када је на чело партије додао Ивица Дачић, одбио је примамљиво место потпредседника СПС и основао Покрет Социјалиста и отишао у опозицију. Годинама уназад је у коалицији са СНС и близак је Вучићев сарадник.
Братислав Гашић се још раних 90-их година доказао у приватном бизнису. Више од 20 година водио је успешно приватно предузеће ”Сантос”, који се бави производњом чаја и кафе. Био је сувласник заједно са Слободаном Вучићевићем „Гранд кафе“, једног од највећих српских производних брендова. Дакле, док је Братислав Гашић градио своју веома успешну пословну каријеру, Драган Шутановац је био успешни избацивач у београдским клубовима а потом постао „успешни“ министар одбране. Постављењем за министра одбране у Влади Србије у којој је био један од најефикаснијих министара, Братислав Гашић у јавности добија поспрдни епитет „кафеџија“ док истовремено његов некадашњи пословни партнер Слободан Вучићевић постаје угледни Председник асоцијације менаџера Србије. Двоструки стандарди него шта.
Намеће се питање зашто је баш сада стан који је Алексндар Вулин одавно купио (а чија куповина је одавно пријављена Агенцији за борбу против корупције) предмет организоване кампање? Није ништа необично да политичар или министар купи стан на не толико атрактивној локацији на Звездари. Kоји то политичар није купио некакву некретнину или пак проширио постојећу квадратуру? Садашњи министар војни није попут његовог претходника на том месту Првослава Давиница купио „Сателит“ и државу задужио за 36 милиона еура, није као бивши министар војни Драган Шутановац изградио стан у најелититнијем делу Београда и нити је „тежак” 300.000 евра у кешу, не поседује као он скупу колекцију сатова, уметничке слике, оружје, а његова жена скупоцени накит.
Садашњи министар војни нема попут Вука Јеремића фирму за консалтинг која је приходовала 500.000 еура, а не зна се ко су њени клијенти, нема удружење ЦИРСД које је примило донације у износу од 3 милиона еура, а не зна се ко су донатори, нема породичну Фондацију, није као он купио два скупоцена стана на Врачару и укњижио их на име своје супруге, не поседује озбиљну колекцију аутомобила и мотора попот Саше Јанковића, није добио државну субвенцију од 600.000 еура (читај поклон) за винограде попут Зорана Живковића, није преко своје фирме посредством Министарства културе продавао књиге школама и библиотекама, попут Бошка Обрадивића, није био стечајни управник у фирми у којој је његова мајка „случајно“ купила стан, попут Саше Радуловића.
Но оно што одваја Вулина од ових прозападних политичара је да је близак сарадник Александра Вучића. У том грму лежи зец – зато су ови политичари и њима слични “заштићени” док су неки други изложени оштрим медијским кампањама којима је циљ да се елиминишу из политичког живота. Ту је и прави циљ за оне који организују кампању – ослабити рејтинг Александра Вучића и приморати га на уступке у питањима од националног интереса. То је политичка и геополитичка позадина ове и сличних кампања против политичара који су таргетирани као “домаћи” насупрот оних који су лојални странцима.
