У Врању се одржава 14. фестивал документарног филма “Документ 2017”. За протеклих 10 година, приказано је више од стотину филмова, а било је и светских премијера. О самом фестивалу, очекивањима али филмовима разговорали смо са организатором фестивала Слађаном Стојановићем.
Откуд Врању један овакав фестивал, познато је да већ две деценије немамо биоскоп, али чија је то идеја, ко је покренуо читаву причу?
Ова прича је почела 2006. године када сам ја учествовао на фестивалу Етнолошког филма у Београду. У једном спонтаном разговору дошли смо на идеју да фундус Етнолошког филма прикажемо у Врању, наишли на позитивне реакције, затим смо покушали још једне године, видели да постоји заинтересована публика и тако постали традиционални фестивал. Ми сваке године имамо госте, и ове године ће на пројекцијама бити присутни редитељи што је добро због интеракције са публиком. Увек је занимљиво питати редитеља, нешто додатно о филму, причу иза камере, анегдоте са снимања….
Будући да је “Документ” регионални фестивал, како се котира у односу на престоничке фестивале?
Има доста озбиљних фестивала у региону, као и озбиљних аутора и публике. Документарни филмови су у експанзији. “Документ” се изборио квалитетним филмовима пре свега са неколико светских премијера. Имамо ситуацију да се мени као селектору фестивала јављају сами аутори и нуде пројекцију својих филмова што је успех сам по себи. На Мартовском фестивалу учествовао сам на радионици “Спеед интродуцтион”, где сам раме уз раме са организаторима осталих фестивала документарних филмова, представио и “Документ”.
Познато је да си и сам аутор вишенаграђиваних филмова, који је теби посебно драг, заправо који је твој филм који је најбопље примљен код публике?
Најбоље прихваћени документарац је “Трифун бомбаш”, човек који има заосталу НАТО бомбу у свом дворишту испод куће и покушава да је ископа. То је толико локална тема, а потпуно светска јер је оригинална и аутентична прича. Тај филм је приказиван широм света и свуда је наишао на добар одјек. Филм је посебан и зато што је сам Трифун врло раздраган тип, а било је ситуација да га због његових активности на копању комшије пријављују полицији и то са његовог телефона, јер једини у селу и има телефонску линију. Снимљен је и други део у коме он одустаје од те борбе јер због болести није више способан да ради.
Пројекат „За боље сутра“ подржан је од стране града Врања.
