Нема области у данашњој Републици Македонији коју краљ Александар I Карађорђевић није даривао црквом, школом или спомен обележјем. На страну што се заносио југословенском идеологијом, он је један од највећих српских задужбинара 20. века. Са ове временске дистанце можемо критиковати његову унутрашњу политику, можемо и његов спољнополитички курс тумачити недовољно добрим по националне интересе, али му морамо одати признање да је својим задужбинарским делима широм српских земаља задужио свој народ и стао раме уз раме са средњевековним владарима из династије Немањића!
Да постоје људи који се и сада тога присећају уверио сам се пре неки дан током посете селу Кучевиште на обронцима Скопске Црне Горе. Некада бастион српских бораца за слободу против турског и бугарског ропства, Кучевиште сада важи за једно од ретких места у Републици Македонији чији се становници нису отказали српског идентитета и имена ни под асимилаторском политиком Комунистичке партије Југославије. Додуше, настојали су другови титоисти да изврше лоботомију народа разним механизмима, притисцима и уценама али безуспешно. Кучевиштани осташе верни круни Карађорђевића и српству.
Под упеклим сунцем посматрам тај скроман свет, који једва саставља крај с`крајем бавећи се земљорадњом. Злопате се у старим и трошним кућама, без нормалних услова за живот. Електричну енергију добили су још у време социјализма, али је данашња путна инфраструктура ужасна. Село са преко 3000 душа смештено на само 15 км северно од Скопља у 21. веку има готово преоране и излокане улице. Тиха деструкција и блокада инвестиција у подручјима насељеним националним мањинама опробан је начин да се држава ратосиља непожељног становништва. Тако су нестали и Срби у Поречу. Идентичан третман имају и Срби у Кучевишту.
Када је образовање у питању, у самом месту функционише школа у којој се настава још увек изводи на српском језику. У школском подруму ћути биста краља Петра и чека боља времена да буде постављена. Тако је то у данашњој Македонији. Може споменик оцу великоалбанског програма Хасану Приштини у центру Скопља, али не може биста монарха који је ослободио земљу од Турака. То се ваљда зове мултикултурализам.
Па ипак, Кучевиштани предано чувају сећање на краља Александра ујединитеља и његов долазак у ове крајеве. Памте да је том приликом златну икону пресвете Богородице даривао тамошњем манастиру. Не заборављају и да је новац за обнову старе сеоске школе која је била оштећена у пожару 1927. године стигао од краља лично. О Карађорђевићима говоре са посебним пијететом.
Сећају се и догађаја из времена Нато агресије 1999. године када су сложни и лудачко храбри како их је Бог створио два војна возила НАТО-а сурнули у реку. Уз чашицу домаће лозе која успева на сунчаним обронцима Црногорја препричавају ми о херојским подвизима током оружаних сукоба 2001. године у Македонији.
У рату у којем је већина Срба из Кучевишта, Побожја, Бањана, Горњана, Љубанаца, Чучера билa мобилисанa како би се супроставилa албанском експанзионизму. А ко да буде мобилисан ако не Срби? – питам се у себи. Срби су добри само када треба да умиру уместо других. После рата нико не размишља о њиховим животним, националним и верским потребама. Зато је и сеоска црква из Немањићког периода закатанчена. Свештеници СПЦ у њој не служе, иако се становници села већински изјашњавају као Срби. Ликвидацију СПЦ коју данас покушава да изведе Мило Ђукановић нападајући Митрополију црногорско-приморску, на Скопској Црној Гори другови титоисти су одавно реализовали. Али се нису много овајдили. Eкономски девастирано и духовно окупирано Кучевиште и даље живи. Сабрани око сеоске чесме мештани ми кажу: „Бићемо Срби па макар се свет срушио. Навикли смо да трпимо.“
То је изгледа наша судбина. Да истрајавамо и не предајемо се јер сам и поред свих недаћа, опструкције и саботирања у Кучевишту видео будућност. Сеоски трг препун деце! Нисам могао да сакријем радост угледавши дечаке, који говоре помало заборављеним старосрбијанским дијалектом, обучене у мајице са српским знамењем. Прилазим им, а они се поздрављају са мном као одрасли људи. И њих су изгледа мука и окружење натерали да брже сазревају.
Врели августовски дан је на измаку. Напуштајући обронке Црне Горе посматрам као на длану скопско поље у којем се један за другим уздижу модерни минарети. Албанци минаретима исцртавају своје границе. Док они постављају темеље „Велике Албаније“, званично Скопље и даље зазире од Срба мислећи да су они највећи проблем македонске републике. А Срби су један од ретких народа који је међу првима Македонију признао као државу, који је 2001. године ратовао на страни те државе против албанског сепаратизма, и који је македонским друштвима и удружењима у Србији дао потпуну слободу деловања.
Све је на овом Балкану парадоксално. Баш све… Само је слоган Српског културног клуба из 1937. године проверено исправан и реалан. Српство је вечно док су му деца верна. Зато је она младост са сеоског трга у Кучевишту наша једина шанса. И обавеза је матице Србије да поштујући уставни поредак суседне републике помогне младости Кучевишта и осталих српских села у тој земљи у очувању националног идентитета, стварању услова за квалитетно образовање и живот достојан човека 21. века. Не очекујмо да ће неко други бринути о нашем народу. То морамо ми сами. А, сачувамо ли национални дух омладине, уверен сам да у селима Скопске Црне Горе у којима опстају Срби, великоалбанска симболика никада неће заживети.
Аутор текста је доктор историјских наука запослен као доцент на Филозофском факултету Универзитета у Нишу доц. др Дејан Антић
