Горан Јовић Бели: Задовољан сам својом играчком и досадашњом тренерском каријером

Горан Јовић Бели познати је врањски фудбалер и тренер. Основну и средњу школу завршио је у Врању где је и рођен 21. јула 1970. године

– Своју фудбаласку каријеру почео сам 1981. године у млађим селекцијама ФК “МИВ“ Врање. Прве фудбалске кораке научио сам од тренера Душана Милића, званог Дуле Локна и Славољуба Величковића – Конга, који су пре свега добри људи. Након  њих  двојице мој тренер био је и чувени Ноке – Фунци. Године 1985.  прелазим у омладинце ФК “Динамо“.  У “Динаму“ играм до јануара 1987. кад прелазим у ФК “Раднички“ из Ниша. Много сам научио и од тамошњих тренера Миодрага Стефановића – Дујте и Неше Цветковића. Играли смо у квалитетној омладинској лиги Србије и учествовали на многим иностраним турнирима, у Немачкој, Аустрији, Бугарској и тако даље. У то време  самном у екипи били су и Дејан – Рамбо Петковић, Горан Стоиљковић, Аца Илић, Драган Гавриловић. Морам нагласити да велике заслуге за мој прелазак у ФК “Раднички“ Ниш има и мој бивши професор физичког Цветко Симоновић, прича Горан Јовић Бели.

У том периоду Бели је био и стални члан млађих селекција Србије. Тако да је у сезони 1989/90. каријеру наставио у ФК “Јумко“ из Врања, који је тада играо у Међурепубличкој лиги Србије. Овим преласком и почиње његова каријера првотимца. Јуна 1990. одлази на одслужење војног рока, а након тога  се накратко враћа у Врање да би убрзо прешао у ФК “Дубочица“ из Лесковца. У овом тиму Бели је за годину дана одиграо двадесетак утакмица и то у тадашњој Јединственој другој лиги Србије. По одласку из  Дубочице Јовић постаје члан  БСК -а  из Бујановца, да би се 1996. вратио у ФК “Динамо“ .

– Децембра добијам позив из Грчке и постајем члан ФК “ОРФЕАС“ -Александрополи.  У Грчкој остајем три и по године где сам играо још и за клубове АХАИКИ – Патра, АПОЛОН – Каламарија и ПАО РОУФ – Атина. Као  фудбалер ових клубова одиграо сам преко 80 утакмица и постигао 37 голова. Научио сам грчки језик стекао доста пријатеља. Јула 2001. враћам се у ФК “Динамо“ и ту остајем све до сезоне 2005/06. када завршавам каријеру у великом фудбалу. И то је био историјски улазак у Прву лигу Србије. Морам да истакнем тренере који су ме пратили кроз каријеру. То су Слободан Стошић – Цоби, Маки Здравковић, Слободан Гарашанин – Цомбур, Драган Антић – Рецко, Слободан Стојковић – Цоби, а посебно бих издвојио двојицу Мишу Поповића  и Радета Алексића – каже Горан Јовић.

– Након великог фудбала почео сам да играм мали фудбал и то у КМФ “ВРАЊЕ“. Као играч наступам пуне четири године, а онда на наговор руководства клуба прелазим у тренерске воде и постајем први тренер екипе. Највећи успех као тренер доживљавам у првој тренерској сезони  2010/11. играјући финале Купа Србије, после победе у полуфиналу над вишеструким шампионом државе КМФ “Економац“ из Крагујевца. Осим тога са клубом сам ушао у Прву Футсал лигу Србије, где се и дан данас са успехом такмичимо, каже Бели.

Један од његових личних успеха везаних за футсал је и проглашење за најбољег стручњака у области спорта града Врања за 2017. годину.

-На крају са поносом могу да кажем да сам задовољан својом играчком и досадашњом тренерском каријером. Ипак, највећи успех су моја деца, син Марко и ћерка Ива, а однедавно и унук Матија, завршава причу Горан Јовић Бели.

Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.