Дејан Петровић један од најбољих врањских кошаркаша

Дејан Петровић важи за једног од најбољих кошаркаша које је Врање изнедрило. Центар КК Југ, дуго је био члан прве петорке, незамењив на тој позицији. Користан као аситент, али и прави кошгетер. Након завршетка дуге играчке каријере постао је тренер у клубу и предводио са клупе екипу у време највећих успеха, пласмана у Другу лигу Србије. Добитник је бројних градских признања у области спорта. ради као спорстки радник у Спортској хали од 1993. године.

Петровић је рођен у граду под Пржаром 21. децембра 1966. године где је завршио основну и средњу школу. 1992. дипломирао је на Факултету спорта и физичког васпитања. Дипломирао на кошарци са оценом 10. Завршио је и Вишу тренерску школу у класи професора Милутина Луте Павловића 2005. године.

-У први тим КК Југ био сам од 1982. године и одиграо 22 сезоне. У клуб ме одвео покојни Милен Марковић – Алига, а први тренер ми је био покојни Александар Нухијевић – Њухри. Сви су имали неке идоле из тадашње НБА лиге Џабар, Меџик, Џулијус Ирвинг,Бирд или домаћих Кића, Мока, Праја, Ћоса….. Мој идол и кога сам најпажљивије пратио и имао срећу да поред њега почињем је био Кања, Мирослав Раичевић. Са којом је лакоћом шутирао и постизао кошеве из свих позиција. Мислим да сам само још нешто надоградио и убацио нешто своје. Тако да сам био опасан по кош са свих позиција.

Више пута сам биран у селекцију лиге. Био сам члан једне од селекције Србије која је играла против омладинске репрезентације Југославије која је била првак Европе. Морам да испричам анегдоту са тог сусрета. На записничком столу су били изложени пехари које је репрезентација освојила. С’ обзиром да сам одиграо одлично, а утакмици су присуствовали и мој тадашњи тренер Цветко Симоновић – Цвеле и председник клуба Стојадин Станковић – Дине, Цвеле се уплашио да не добијем неки пехар и рекао „ко ће после да живи од њега“ јер су пехари за најбоље играче – каже Петровић.

За време студирања био је учесник две универзијаде и на другој био капитен Нишког Универзитета када су освојили треће место у Југославији. Иначе за Сарајево је наступала скоро цела КК Босна. Са Марковићем, Буковом, Мујановићем ….

-Упоредо са играчком каријером кренуо сам и са тренерском каријером. Предводио сам кадетску селекцију КК Југ-а до завршног турнира, најбољих осам екипа. Били смо једини српсколигаши у друштву Звезде, Партизана, Војводине…Прву утакмицу сам одиграо против Младост Весна из Беле Паланке, а последњу против Црвене Звезде.

Иначе држим и неке незваничне рекорде у клубу са постигнута 104 слободна бацања за редом као и 24 тројке за редом. Као дугогодишњи капитен КК Југ задња првенствена утакмица ми је била у Чачку када сам обновио повреду леђа и тад сам решио да завршим, у 38. години, мислим успешну каријеру – истиче Петровић.

У клубу је наставио као помоћни тренер, касније био и први тренер у неколико наврата. Највећи успех као тренера, а и тадашњих играча и управе односно целог клуба, је када су од друге српске лиге дошли до тада Прве Б савезне лиге.

Овај заљубљеник у кошарку каже да не би успео и постигао тако добре спортске резултате да није имао подршку родитеља, а касније и супруге и деце.

-Цела породица је спортска од оца који је пратио сва спортска дешавања у граду и возио нас на поједине утакмице кад клуб на почетку није имао средства. Супруга Соња бивша одбојкашица у Трстенику, ради у 4. бригади Војске Србије као референт за спорт. Стални учесник војних такмичења, сигурно највећи ја на Светском војном атлетском шампионату. Ана и Алекса су проглашавани као спортске наде шта су и оправдали својим успесима. Алекса је био и најбољи у школском спорту, а Ана је била најбоља спортисткиња града Врања. Још увек су активни у кошарци и одбојци. Алекса је апсолвент факултета спорта и физичке културе, а Ана је завршила вишу тренерску – са поносом истиче Петровић кога у Врању познају под надимком Четвртко.

Петровић је у спорту сам непрекидно. У Спортској хали води школу кошарке, а лети на базену школу пливања. Члан је и планинарског клуба Железничар 2006 и председник бициклистичке секције. Освојио је више врхова, а бициклом је ишао на Хиландар, Кајмакчалан, Зејтинлик, Шар планину и многа друга места.

Петровић је за време своје играчке каријере проглашен за играча неколико турнира, потом за спортисту године и за спортског стручњака – тренера године Општине Врање. Добитник је признања Удружења кошаркашких тренера Србије из руку Душана Ивковића тадашњег председника удружења и златне плакете Општине Врање за заслуге у спорту.

– На радничким спортским играма из разних дисциплина такође сам освајао признања са смојим спортским колегама. Од значајнијих, били смо два пута прваци Југославије у кошарци са општином Врање, а био сам и први у пливању – појединачно – каже Петровић.

Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.