Награда „Борисав Станковић“ за најбољу представу у целини додељује се представи Наш разред по тексту Тадеуша Слобођанека и у режији Татјане Мандић Ригонат, у извођењу Народног позоришта из Београда.
Вишеслојна драмска хроника Тадеуша Слобођанека о тами вековног зла и светлу детињег добра, у деликатној режији Татјане Мандић Ригонат нашла је преданог брехтијанског тумача. Чиста емоција лишена вишка патетике и бескомпромисна вера у ангажованост позоришне катарзе узбудљиви су редитељкини адути којима је и омађијала величанствени глумачки ансамбл. Монашком преданошћу ови млади глумачки ударници духовно су уписали и положили зрелост “Нашег разреда” те изградили големо поверење у позоришну науку да се друштвена одговорност исплати.
Награда „Борисав Станковић“ за најбољу женску улогу додељује се Бојани Милановић за улогу Тине у представи Код вечите славине по тексту Момчила Настасијевића у продукцији Српског народног позоришта из Новог Сада и Центра за развој визуелне културе, Нови Сад.
Бојана Милановић у улози Тине истински фасцинира својом глумачком синергијом прошлости и садашњости. У експресији душе и тела успела је да изведбеном харизмом донесе жестоку снагу жене на ветрометинама патријархата, породичног насиља и окрутног преживљавања. Бојани напросто верујемо да је снажнија и већа од судбине.
Награда „Борисав Станковић“ за најбољу мушку улогу додељује се Николи Ристановском за улогу др. Томаса Стокмана у представи Непријатељ народа по тексту Хенрика Ибзена у извођењу Македонског народног театра из Скопља.
Никола Ристановски у улози Томаса Стокмана рискантно и дрчно је спојиво неспојиво: нордијску изопћеност и пеливански балкански шеретлук. Човека који попут слепог данашњег Едипа незаустављиво насрће на друштвену неправду и тврдоглаво устраје у биткама за правду, Ристановски игра до руба бекетовских клауна, одбачен од свих и устрајан у томе.
Награда „Борисав Станковић“ за адаптацију текста додељује се Кокану Младеновићу за адаптацију Аристофанове комедије Птице по којој је настала представа у режији истог аутора у извођењу Мађарског државног позоришта „Чики Гергеј“ из Темишвара.
Полазећи од прадавних Аристофанових “Птица” као исходишног текста, Кокан Младеновић се упутио на изазовно ауторско путовање. Притом се не исцрпљује у рутини адаптације, него страствено трага за својим литерарним саборцима. Доказавши тужну истину да још од античких времена баш ништа нисмо научили из лекција лудила хисторије. Почевши од прелепе тескобне поеме Душана Васиљева “Човек пева после рата” Младеновићеве моћне асоцијације иду све до бекетовске самоће или стриповски жестоког апсурда. Исписујући богату трансвременску платформу на којој умешно микса најразличитије жанрове и оставштину човековог безумља, Младеновић је створио аутентично дело које својим антиратним криком ођекује попут крика рањене птице.
Жири у саставу Катарина Коцевска, Давор Шпишић и Душан Петровић је све одлуке донео једногласно.
