Ношње које се чувају од заборава

Народни музеј у Врању чува од заборава градске и сеоске ношње из средине 19. и прве половине 20. века. Реч је о ношњама које својом лепотом и неоспорном уметничком и естетском вредношћу сведоче о духу епохе, времена и простора у којем су настале. У старом здању Селамлук (једна од зграда комплекса Пашини конаци), од заборава се чувају одећа и накит који су припадали врањским градским породицама.

Ова установа културе поседује сеоску и градску ношњу. Постоје три типа врањске градске ношње: оријентални топ, српски грађански костим и европски начин одевања.

– Почетком 19. века ношње у селу и граду нису се разликовале, што је било условљено начином живота самих Срба. У турском периоду постојали су прописи када је реч о облачењу, било је забрањено ношење градских одела од финих материјала, а посебно је било забрањено украшавање и кићење накитом – истакла је етнолог Народног музеја у Врању, Ива Лаковић.

– У трећој деценији 19. века десиле су се реформе у турском царству које су односиле на све сфере друштвеног живота, па и на одевање, тада је први пут дозвољено да хришћани могу носити оријенталну ношњу. Тада је почела да се носи врањска градска ношња. Када су занатлије почеле да се богате, више нису желеле да носе сеоску ношњу – додала је Лаковић.

Оријентална ношња подразумевала је шалваре, свилене мараме, појас и накит који је красио ту одећу. Са нестајањем турског царстава, та ношња се брзо одбацила и задржала се само код старијег становништва. После ослобођења Врања, почео је да се носи српски грађански костим који карактерише либаде, тапелук, дуга сукња и мараме које се укрштају на грудима, украшене брошевима.

Након тога прешло се на европски начин одевања који подразумева шешире, краће сукње, као и фабричке материјале.

– Костим није био само питање моде и лепоте, већ одраз друштвених, политичких и економских прилика, ношња је говорила о брачном статусу, етничкој припадности и статусу. Када видите жену можете да закључите да ли девојка или је удата, које је доби, њену територијалну припадност и религиозну припадност – рекла је Ива Лаковић.

Богатији слој становништва носио је модернију ношњу, док су остали у том периоду носили сеоску ношњу.

Народни музеј Врање има сталну етнолошку поставку која је отворена 2022. године и замишљена је као реконструкција „врањске градске куће“ с краја 19. и почетка 20. века. Фокус није само на предметима, већ на целокупном начину живота тадашњег Врања.

Стална поставка представља народно благо врањског краја и осим ношњи приказује и изглед врањске градске куће, допуњена је предметима покућства занатске производње, посуђем и текстилним покућством из тог периода које се користило у домаћинству. Поставка обухвата око 650 експоната.

Једна од занимљивости је да ношње нису изложене као „изоловани костими“, већ су постављене у реконструисан амбијент куће, који вас враћа у прошлост и време о коме је писао чувени књижевник Бора Станковић.

Покровитељ серијала „Народне ношње – огледало живота у Старом Врању“ је Град Врање. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.