Накит с краја 19. и почетка 20. века

Народни музеј у Врању чува вредне експонате који су пратили одевање људи крајем 19. и почетком 20. века. Реч је о филигранском накиту. Жене су у том периоду носиле накит када одлазе у цркву, на славу, венчање и слично.

Минђуше које су карактеристичне за тај период, а које се чувају у Народном музеју у Врању повезане су ланцем, који је падао преко врата, од уха до уха. Један од такође карактеристичних примерака накита који је поседовала свака девојка из имућне куће биле су орглице од дуката. Оне су имале и симболично значење – огрлица од дуката се носила када је девојка била спремна за удају. Такође носиле су је и старије жене. Сав накит из 19. и 20. века носи неку поруку и симболику, и користио се у одређене сврхе.

– Накит су радили златари, он је красио одећу – рекла је Ива Лаковић, кустос Народног музеја у Врању и додала да је тепелук био један од најзначајних комада накита у том времену.

– Реч је о украсу за косу који је додатно био украшен са дукатима и племенитим металима. Некада је израђиван од бисера, зависи коме је шта било доступно. Тепелук су израђивали посебни мајстори и није се могао наћи или купити, већ се наручивао за одређену особу која ће га носити – рекла је Лаковић.

Народни музеј у Врању чува и појас који је израђен у техници гранулације и филиграната, и део је невестине ношње. Израђен је из седам делова и главне машне. Прво се правила основа, такозвана мустра, онда се убацивала жица од племенитог метала, од сребра, бакра или злата, од ње се правила спирала и постављала се између основа, која је углавном имала флорални геометријски облик. На предњој страни је увек била машна која је заправо служила као копча.

– Свака ношња имала је свој накит.  После ослобођења Врања, почео је да се носи српски грађански костим који карактерише либаде, тепелук, дуга сукња и мараме које се укрштају на грудима, украшене брошевима. Након тога прешло се на европски начин одевања који подразумева шешире, краће сукње, као и фабричке материјале – истакла је Ива Лаковић.

Накит под називом пафте или копче био је омиљени међу женама, јер су могле да га носе и сиромашније жене. Иза главних делова пафте имају мостић, где се накачи каиш и углавном су се носиле у централном делу тела – око струка.

Жене на селу су углавном, у том периоду, саме израђивале накит од стаклених перлица, по угледу на градски накит, док су жене из имућнијих породица носиле скуп накит који је израђиван од драгоцених материјала, па су се самим тим сеоски и градски накит врло разликовали.

Народни музеј Врање има сталну етнолошку поставку која је отворена 2022. године и замишљена је као реконструкција „врањске градске куће“ с краја 19. и почетка 20. века. Фокус није само на предметима, већ на целокупном начину живота тадашњег Врања.

Покровитељ серијала „Народне ношње – огледало живота у Старом Врању“ је Град Врање. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.