Српска православна црква и верници данас славе Светог Ђорђа, празник који је у народу познат као Ђурђевдан. Колико је поштован, говори и чињеница да се он слави два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља Ђурђиц и 6. маја када се обележава дан његове смрти.
У сваком дому у коме се прославља овај празник, налази се икона светог Георгија који убија аждају. Он се представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на икони представља многобожачку силу која је „прождирала“ бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац „незнабоштву“.
У народу постоје многи обичаји који се односе на здравље, плодност, млечност стоке, удају, женидбу, а овај празник који се узима и као граница између зиме и лета. Постоји веровање да ако је на Ђурђевдан ведро – да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – да ће лето бити сушно.
Уочи Ђурђевдана плету се и венчићи од ђурђевка и млечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући. Венци изнад врата остају током читаве године, до следећег Ђурђевдана. Када се плетење венаца заврши, обичај је да се заигра коло по месечини.
У неким крајевима Србије, одлази се на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припрема јело и пиће. Млади се на уранцима опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките се здравцем да буду здрави и копривом, која треба да опече болест и селеном да би им душа мирисала. Купање и умивање ђурђевданском водом гарантовало је здравље током читаве године. Купало се на сам дан празника, пре изласка сунца.
У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.
Некада су на овај празник, хајдуци напуштали своје јатаке и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем и тако је настала изрека „Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак“.
