Марко Јовановић: Фудбал је моја звезда водиља

За Марка Јовановића из Врања, спортски стручњаци кажу да је један од најталентованијих и најобразованијих младих тренера. Рођен је 23. марта 1987. године у Врању где је завршио ОШ „Доситеј Обрадовић“, а потом и средњу Економско – трговинску школу након које одлази на даље школовање у Београд.

Фото: Приватна архива

Марку је фудбал увек био једина опција у животу. Проблеми са здрављем и повреде су му помогле да на време схвати да од играчке каријере неће бити ништа велико, тако да је са припремама за тренерски посао кренуо веома рано. Имао је свој циљ од почетка и храбро кренуо у остварење својих снова.

– Да би постао фудбалски тренер потребно је доста тога. Али је пресудно образовање, лични карактер, креативност, искуство и фанатизам у раду – почиње своју причу Јовановић.

Од дечака који је своје прве фудбалске кораке направио у некадашњем ОФК „Соко“ до професионалног тренера, Јовановић је морао да уложи много труда и рада. Након средње школе, дипломирао је на Спортској академији у класи професора Александра Лукмана 2009. године. Завршио је за „А“ и „Б“ УЕФА лиценцу као један од најмлађих тренера. Имао је своју школу фудбала „Милан Врање“.

Као тренер за видео анализу противника у Московском Инстатфудбалу радио је анализе „Рубину“ из Казања и „Војводини“ из Новог Сада. Радио је и као помоћни тренер у првом тиму ФК „Динамо“, а упоредо је водио и селекцију пионира. Уз ФК „Радник“ из Сурдулице и искусних тренера  Саше Николића, Младена Милинковића, Милоша Веселиновића провео је три сезоне.

– Школа фудбала „Милан Врање“ окупљала је око 50 дечака, заљубљеника у овај спорт и са њима је било право уживање радити. У договору са мојим спортским колегом Јоцом Ристићем, након затварања, сва деца су прешла у ФК Динамо. То је био један посебан период у мом животу – рекао је Јовановић.

Када се 2013. године вратио у Врање, радио је и као помоћни тренер у првом тиму Динама и истовремено водио селекцију пионира коју су тада чиниле генерације рођене 1998. и 1999. године.

– У Динаму сам водио можда и најталентованију генерацију деце у историји Динама, која је имала страшне резултате и потенцијал за даљи напредак. Нажалост, растао сам се са том талентованом децом јер се моје фудбалске идеје и ставови нису слагали са тадашњом управом и руководством у клубу.

На позив мог великог пријатеља и ментора са лиценци Салета Николића отишао сам у Радник из Сурдулице. Овај клуб је у то време био у незавидној ситуацији и на последњем месту на табели. Многи су предвиђали експресни повратак Радника у Српску лигу тада. Успели смо да опстанемо и уследила је година за памћење и историју, улазак Радника у најелитнију лигу под вођством мог тадашњег шефа Младена Милинковића. У Раднику сам остао три сезоне и до најаве новог историјског успеха Радника и пласмана у Плеј Оф Супер лиге Србије под вођством тренера Милоша Веселиновића – објашњава Јовановић.

Спортска судбина Марка одводи у најмногољуднију земљу на свету Кину у којој је највећи природни ресурс радна снага.

– Живео сам у Шангају, граду из снова који је богат велелепним грађевинама, традицијом и културом. Дан у овом граду је кратак, живи се брзо и урбано. Поред тога што је за нас Европљане тешко да се навикнемо на њихов језик, обичаје и начин живота, свакодневни живот компликују климатски услови који су јако тешки и некада неподношљиви. Током лета, дневна температура је изнад 40 степени а у исто време пада киша и тако сваки други дан. На све то ми је било тешко да се навикнем, тако да сам са одушевљењем прихватио позив Младена Милинковића да му будем асистент у албанском суперлигашу Луфтетарију из Ђирокастре. Иначе, у Шангају је радио са млађим категоријама. Кинези улажу у спорт и више него што је потребно. Сам Шангај има више травнатих терена него цео Балкан. Говорим о перфектној инфраструктири. У фудбалу су милионски трансфери. Једино што им фали је таленат. То је други свет, фудбал је код нас начин живота, а код њих само рекреација чак и на професионалном нивоу – објашњава Марко и каже да овај период живота проведен у Кини никада неће заборавити.

– Позив за Албанију сам прихватио оберучке и нисам погрешио. То је био један корак напред у мојој каријери те 2016. године. У овој земљи се игра фудбал идентичан по квалитету и по стилу игре као у нашој земљи, али је у много већем успону. У Супер лиги су у то време радила чак пет италијанска стручњака који су некада били чланови екипа као што су Јувентус, Наполи, Рома. Играча има са свих страна света од Африке до Бразила, а највише има фудбалера из Италије и суседне Грчке. Ђирокастра је леп градић у коме половину становништва чине Грци а половину Албанци, има и мало Италијана. Од Грчке и мора је на свега 25 минута, а до најближег грчког градића Јањине као и до Крфа треба неких 40 минута – каже Јовановић.

Српски тим тренера донео је препород клубу који је основан 1930. године и чије име у преводу значи „Ратници“. Дресови фудбалера су плаво црне боје, а навијачко језгро носи назив „Ultras Bluz“.

Након једне јако добре сезоне и пласмана у Лигу Европе са јако малим клубом уследио је позив из шампиона Кукешија 2017. године.

– Преселили смо се у Тирану где ФК Кукеши тренира. Тирана је леп град за живот, јако урбан али постоје места која су пријатна и опуштена. Тако да сам доста времена проводио у Драчу на мору, који је на неких 30км од Тиране. Нисам се дуго задржао у том клубу, брзо је стигао позив из Партизанија, једног од највећих и најтрофејнијих клубова у Албанији. Све остало је било исто само сам плаву боју заменио црвеном. Убрзо је стигао и мој бивши играч из сурдуличког Радника Милан Ћулум са којим сам и највише времена проводио у Албанији. Сезона у којој смо некако васкрсли од седмог места и борбе за опстанак успели смо да се пласирамо чак у Лигу Европе где нисмо имали довољно спорстке среће јер смо у првом колу испали од словеначког Марибора – рекао је Јовановић.

За Албанију га вежу лепи тренуци и сећања. И док чека нови ангажман и неку нову земљу у коју ће отићи, тренутно се налази у родном Врању где слободно време проводи у кругу девојке и најближих пријатеља.

– Планирам да наредне године наставим своје тренерско усавршавање јер човек учи док год је жив и док год има намеру да успе у послу који ради и пре свега воли. Припремам се да упишем УЕФА Про лиценцу и да се у годинама које долазе профилишем као шеф стручног штаба. У међувремену ћу сарађивати и помагати тренерима поред којих сам се развијао и од којих сам учио – завршава своју спортску причу Марко Јовановић.

Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.

Подели: