Сутра су зимске задушнице. Падају се пред празник посвећен Светом Димитрију, Митровдан, па су у народу познате и као Митровске задушнице. Обичај је да се на овај дан посете гробови преминулих, освешта хлеб, жито и вино и раздели храна сиротињи. У црквама се служи и Света Литургија за упокојене.
Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито – кољиво. Жито нас симболично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је симбол смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског.
Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је симбол светлости Христове. Он је рекао: „Ја сам светлост свету.“ Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао.
Даће и подушја се дају да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Свештеници подсећају да уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне неком коме је помоћ потребна. На задушнице се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито. После службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. На задушнице се дели милостиња. У врањском крају, обичај је да се на селу излази на гробље петком, а у граду суботом када је велика гужва и због пијачног дана.
