Јелица Грегановић је српска књижевница, новинарка и блогерка. Рођена је у Kрагујевцу. Током каријере била је уредник информативних емисија, један је од оснивача Радија Б92 и први уредник његове информативне редакције. Писала је за Студио „Б“, НИН, Политикин забавник, Елле. Радила је као дописник из Словеније за бројне електронске и штампане медије у Србији. Kолумнисткиња је часописа „Родитељ и дете“. Радила је за телевизију, сајтове, преводила је емисије и позоришне комаде. Од како је 2008. године објавила прву књигу „Причи никад краја“ са Горицом Нешовић, Јелица Грегановић до данас издала је и наслове „Само да ти кажем“, „Од речи до речи – како сам постала гусарска царица, страх и трепет јужних мора“, „Испод седмог неба“, „Љубав и друге ситнице“, „Осмех за сваки дан“, „Мравац мрав“, „Зовем се мама“, „Зовем се мама 2“ и „Успаванка за миша“.
Први пут је у Врању и говорећи о себи као књижевници друге вечери Књижевне колоније, нагласила је да њене књиге нису пред читаоцима да би икоме, ишта указале.
-Не волим дељење савета и не бих ту врсту одговорности преузимала, имам је довољно и без тога, него су те књге ту да буде лакше мени. А, ако и публици и читаоцима буде лакше, утолико боље, рекла је Јелица Грегановић на промоцији у Врању.
Она пише у првом лицу пре свега о малим свакодневним ситуацијама са којима се многи читаоци поистовећују. То су углавном хумористичке приче у којима се она итекако смеје пре свега себи и својим најближима, јер како каже “ Верујем да човек нема алиби да се смеје другима, док не покаже да уме да се смеје себи. Ако успете себи да се насмејете у многим ситуацијама које доживљавате свакодневно, биће све много лакше – казала је пред врањском читалачком публиком гошћа колоније Јелица Грегановић.
-Kада су ме колеге са Б92 позвале да пишем блог, пристала сам само под једним условом, да могу да пишем о свему што није политика, јер је мој посао двадесет година пре тога био само бављење политиком, тзв. информативно новинарство. Kада су ми рекли да смем, онда сам ја себи тамо направила један мали хоби и тај простор ми је био врло значајан јер сам могла да пишем о стварима за које у мом послу није било места и језиком који нисам могла да користим у новинарству – рекла је Грегановићева одговарајући на питање како је из новинарства прешла у писце.
Она је додала да јој је жао да су кратке приче, тек у последње три, четири године почеле да проналазе место у српској литератури, иако су заправо сви велики писци почињали каријере причама, а тек после се развијали у романописце – казала је списатељица.
На крају промоције списатељица је најмлађим читаоцима поклонила постере и маске које је илустровао Боб Живковић.
