Ведран Ташковић рођен је у Врању 20. фебруара 1976. године од оца Александра и мајке Вере. Основну и средњу школу завршио је у Врању, Вишу привредну академију у Новом Саду и мастер на факултету Фабус у Сремској Митровици. Из породице је понео поштење, понос и наду да се упорношћу у животу постиже лични и општи бољитак. Од петог разреда основне школе почео је да тренира карате, од седмог разреда фул контакт, а од 1997. године класичан бокс у Аустрији Wien у државном клубу Wien и боксовао је 17 меча у Аустрији. У Србији се вратио 1998.године .
-Иностранство ме није више интересовало, оженио сам се и одлучио да породичну срећу градим у родном Врању. Бокс ми је био стално у глави, тада је кренула експанзија кик бокса и одлучио сам да оснујем клуб. Клуб „Јуниор“ постоји и данас, а изнедрио је на десетине шампиона. Имамо преко 130 такмичара и полазника. За све време постојања смо међу првих десет у Србији, у конкуренцији од 76 клубова. Године 2003. били смо трећи у Србији, а наредне четврти.
Од 2003. до 2008. године Ташковић је био је стални члан репрезентације Југославије и Србије у кик боксу, у дисциплинама Фул контакт, Лоу кик, Тајландски Бокс и Савате бокс.
-Најзначајније за моју каријеру било је када сам променио систем тренинга и борбе. Форсирао сам тактику борца темпаша, да бих избегао неправде судија. То значи, да од удара гонга кренем силовито и приморам противника серијом удараца рукама и ногама на предају или да га нокаутирам.
– Постао сам 2003. године првак Балкана у фул контакту, категорија до 63,5 кг. Првенство је било у Истанбулу, победио сам у четири борбе. Репрезентативац сам био до повреде руке 2007. године, када сам морао да окачим рукавице о клин. Био сам вицешампион света у Мађарској, у дисциплини лоу кик. Потом, четврти на свету у тајландском боксу, два пута трећи на свету у савате боксу и једном трећи у Европи. У Србији сам био неприкосновен у својој категорији у многим дисциплинама. У каријери сам имао 120 мечева, од тога 105 победа и само 15 пораза. Велико признање за мене је када ме је председник КБС Србије Борисав Пелевић поставио у национални Надзорни одбор и за члана такмичарске комисије у централној Србији.
Ташковић је више пута награђиван за различити тип интервенциија.
–За свој посао добио сам највиша одликовања. Сребрну медаљу за храброст „Милош Обилић“ добио сам 2012. године од тадашњег председника Бориса Тадића, а уручио ми га је мој претпостављени, министар унутрашњих послова Ивица Дачић. Те године добио сам и од „Вечерњих новости“ медаљу за најподвиг године. Херој деценије солидарност БАТ-а био сам за период од 2003. до 2013. године.
За Јединице специјалне операције у МУП-у почео је да ради 1998. године, док четири године касније ради као ватрогасац. Од 2007. до 2009. године предавао је Ватрогаство у Ватрогасној Спасилачкој Јединици у Врању. На предлог предходног команданта 2009. године постављен је на место команданта Ватрогасног батаљона у Пчињском управном округу.
-Од тада па све до 2017. године вршим функцију команданта и на предлог предходног начелника Одељења за ванредне ситуације мењам начелника и вршим функцију в.д. начелника Одељења окружног Штаба за ванредне ситуације и Градског штаба за ванредне ситуације. 2018. године конкуришем на конкурсу за место начелника одељења и на предлог помоћника министра Предрага Марића постављен сам на место начелника Одељења за ванредне ситуације у Пчињском управном округу.
Ведран Ташковић је поносан на титулу првака Балкана у кик боксу, на треће место у свету у савате боксу и још прегршт првих места на разним домаћим и интернационалним такмичењима. Још је поноснији што је учествовао у бројним спасилачким акцијма, у завејаним планинским селима, приликом пожара или поплава.
– Кад је снег завејао планинска села у околини Врања почетком 2012. године, спасли смо око 60 људи, а од тога 20-ак њих лично, сам. Ишао сам на моторним санкама, наноси снега су били по више метара високи, а терен непознат. Поплава која је задесила српско село Левосоје код Бујановца била је прави испит спасавања људи у готово немогућим условима. Пукао је насип, излила се набујала река Моравица и поплавила део села, куће до кровова. Спасли смо 30-ак људи од тога највише деце. Извлачили смо их чамцима, улазио сам у воду до грла, пливао по потреби да што пре стигнем до деце. Носио их у рукама, у последњи час предавао колегама у чамцу.
Ведран Ташковић живи у Врању. Ожењен је и има двоје деце, сина Немању и ћерку Александру.
Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.
