Бубањ: Породица, кошарка и новинарство су моје највеће љубави

Срђана Николића у граду под Пржаром сви познају по надимку Бубањ. Овај заљубљеник у кошарку и спорт препознатљив је и по свом баритонском гласу и извештавању са многих значајних утакмица и спортских догађаја јер дуги низ година ради и као спортски новинар.

Рођен је 14. октобра 1960. години у селу Велико Боњинце, општина Бабушница, од оца Манојла, службеника и мајке Данице, домаћице. Основну школу завршио је у родном селу, а Гимназију „Вук Караџић“ у Бабушници са одличним успехом. По завршетку средње школе одлази на Економски факултет у Ниш али након три године студирања прекида студије на четвртој години и никада није дипломирао. Вишу тренерску кошаркашкашку школу завршо је 2005. године у Београду у класи професора Милутина Луте Павловића.

-Moj животни пут од најранијих дана био је предодређен и везан за спорт. Отац Манојло био је расан фудбалер, најбоље десно крило, зонаша, „Лужнице“ из Бабушнице и једно време „Радничког“ из Пирота, који је био пред потписивањем професионалног уговора са Југословенским прволигашем „Челиком“ из Зенице, али до те сарадње није дошло. Уз Југословенске листове Спорт и Темпо, први кораци су ми  били  везани за фудбал. Сеоско игралиште у селу ниједног поподнева није могло да  се замисли без мене. Као ученик Гимназије већ сам озбиљно играо фудбал на месту центархалфа  у јуниорима „Лужнице“ у Бабушници и био сам на вратима првог тима. А онда је дошла кошарка. У другој години направљен је Кошаркашки клуб „Будућност“ и ја сам постао њихов члан. После сам годинама био најбољи стрелац тог клуба у тадашњој Другој Српској лиги, која је обухватала екипе из Нишког и Пиротског округа. У „Будућност“ сам се вратио и после одслужења војног рока и одиграо једну сезону, али већ као оформљен играч – сећа се својих спортских почетака Николић.

Прелазак у Ниш битно је утицао на његову кошаркашку каријеру. Више је времена проводио у Хали Чаир на тренинзима и на тадашњим отвореним теренима, поред Филозовског факултета и у „Ровчету“ у тврђави него на предавањима. Играјући за скоро све нишке клубове стекао је репутацију одличног стрелца на позицији бека шутера.

-Већ је почело да се прича по спортској чаршији, како један мали са села игра равноправно, ако не и боље, од познатих нишких „баскеташа“, Звонка Станковића, Аце мајице, Пики Дивљака, Џамбе , Мусе и осталих. Тако мене позивају у КК “Бубањ“, са којим већ у дебитантској сезони освајамо прво место и прелазимо у јединствену Српску лигу, а ја завршавам сезону, као најбољи стрелац лиге. Нисам одиграо наредну сезону у вишој лиги, јер је „звала Отаџбина“ и ја после две завршене године на факултету одлазим у ЈНА у Загреб (такав је тада био Закон о служењу војног рока).

И на одслужење војног рока у касарни „Боронгај“ у Загребу наставља да играм кошарку. Изабран сам да играм за репрезентацију Загребачке војне области и на турниру у Пули, наш тим губи финале од ткз „Спортске чете“ за коју су играли прволигашки играчи. Мене је чувао садашњи тренер шпанске „Баскојне“, а тада играч „Југопластике“ из Сплита, Перасовић, и успео сам да му убацим двоцифрени број поена – сећа се Николић.

После војске долази у Врање у „Југ“, који је заједно са „Динамом“ и Рукометним клубом „Врање“ био бренд града. Играло се на терену Дома ЈНА, и на тренинзима је било више стотина гледалаца, а на утакмицама још више.

-Кања, Вене, Анта, Ћира, Чукља, Пеђа, Кисели, Четвртко, Џунић, Жућа… били су врсни играчи и одлични момци са којима сам имао привилегију да играм у истом тиму. Довијали смо се на разне начине, јер нисмо имали Халу за утакмице, па смо их одигравали у салама Педагошке и Вук школе. Једно време смо као домаћини играли у Владичином Хану, па чак и у Лесковцу и Нишу. Наш тадашњи тренер, покојни Аца Нухијевић, када сам донео исписницу да ме региструје за „Југ“, када је видео да долазим из КК “Бубањ“ из Ниша, да ми је надимак „Бубањ“, по коме ме и данас препознају. Када је 1989. године направљена Спортска хала, добили смо место, које нам је било други дом, јер смо више времена проводили у сали него кући.  Играо сам активно кошарку до 1995. године, када добијам посао у Спортској хали, па онда у Спортском савезу Града, где и данас радим – каже Бубањ.

Са престанком активног играња није престао да се бави кошарком. Десет година је био секретар Кошаркашког клуба „Југ“ када је био на врхунцу славе и постизања резултата. У међувремену је почео да се бави и тренерским послом. Завршо је Вишу тренерску школу, тренирао десетине генерација у млађим категоријама у врањском клубу, а три сезоне је био тренер првог тима „БСК“ из Бујановца, када је играо квалитетну лигу. За „БСК“ и Бујановац га вежу лепе успомене, јер је, када је основан клуб, две сезоне био и играч овог клуба.

-Од 2000. године сам делегат Кошаркашког савеза Србије и тај посао обављам и данас. Тако би требало да буде све до  кошаркашке пензије. У међувремену са својим побратимом, бившим играчем, Предрагом Николићем, основали смо Кошаркашки клуб „Николић Академију“, где учимо кошарку мушку и женску децу у најмлађим категоријама. Добитник сам многих признања и награда у спорту, али о томе неком другом приликом. Већ двадесетак година се бавим мојом „другом љубави“, спортским новинарством и компетентнији од мене кажу да ми и то добро иде – рекао је Николић и додао да је његова највећа подршка породица без које не би успео.

-Са супругом Снежаном, радницом БАТ-а у Врању смо у септембру прославили 30 година брака. Ћерка Јована је дипломирани економиста у туризму и живи и ради у Београду. Син Ђорђе наставио је спортску традицију Николића. После играња за „Југ“ у Врању, две сезоне је играо за „Спорт ки“, Драгана Луковског у Новом Саду. У прошлој сезони је био играч шпанске „Алмерије“ у трећој шпанској кошаркашкој дивизији. Ђорђе је одличан студент четврте године Природно математичког факултета у Новом Саду. И на крају, много тога нисам рекао, биће прилике, али да се опет питам да ли би изабрао „спортски пут“, са мањим изменама или без њих, сигурно би га поново бирао – завршава своју причу Бубањ.

Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.