Драган Антић Анта: Кошарка је мој живот

Драган Антић Анта, рођен  је у Врању 10. јануара 1961. У родном граду је завршио основну и средњу школу, а Факултет физичког васпитања 1988. у Нишу. Врањанци, и не само они, познају га као заљубљеника у кошарку и ватреног играча.

“Кошарка је мој живот“, почиње причу Драган Антић Анта о спорту коме је посветио већи део свог живота.

-Кошарку сам заволео од раних дечачких дана. Као основац имао сам прилику да давне 1973. године, 13. јула, на неки начин, учествујем у формирању Кошаркашког клуба  „Југ“ Врање. Један од твораца  “Југа“ и први тренер, Љубомир Јањић–Бубе, иначе наставних физичког васпитања у ОШ „Доситеј Обрадовић“ био је и мој наставник. Веома озбиљно ме форсирао да играм кошарку. Када су се створили  сви услови да и Врање добије кошаракашки клуб, на Оснивачкој скупштини на списку присутних – оснивача клуба нашло се и моје име. За овај гест био је заслужан мој омиљени наставник, који је иако тада нисам био присутан, додао и моје име у списак оснивача клуба. Његов гест нисам никада заборавио и дан данас сам због тога веома срећан, а њему неизмерно захвалан – прича Анта.

-Никада нисам пропуштао прилику да посматрам тренинге и утакмице Југа, када је играо на терену  ОШ “Доситеј  Обрадовић“. Убрзо, кошаркаши Југа почињу да тренирају и играју на стадиону за мале  спортове код Дома војске. Није било утакмице коју нисам гледао и дивио се тој  игри – каже Антић.

Већ 1976. године, као петнаестогодишњак, Драган Антић Анта одлази на први тренинг КК „Југ“. Каже да у том тренутку није било срећније особе од њега. Том приликом Антићу није промакао  један коментар који му је дубоко остао урезан у сећање. Наиме, један од  тренера Југа, иначе кошаракашки судија, покојни Милен Марковић – Алигатор, који га је и довео на први тренинг, и играч Срба Стоиљковић – Жаба, истовремено у шали су рекли: „Погледајте овог малог Југовог Прају – он ће бити најбољи кошаркаш Југа“.  Иначе, у то време, Праја је био најбољи Југословенски кошаркаш – Дражен Далипагић, а уједно и Антин омиљени кошаркаш и велики  идол.

-Тадашњи тренер Југа Томислав Костић – Џери, усмерио ме је да тренирам са млађим категоријама, а не са првим тимом,  јер сам био дете и почетник. Већ крајем  1976. нови тренер Југа постаје  Александар  Нухијевић – Њухри, сећа се Анта. Одмах ме је сврстао у први састав Југа, када почињем да тренирам са сениорима. Од тада па надаље био сам стални првотимац Југа и већ од 1977. редовно играм утакмице првог тима. Са својих 16 -17 година погађао сам петнаестак и више кошева. Било је утакмица на којима сам постизао чак и преко тридесет погодака. Треба напоменути да тада  нису  биле тројке, каже Антић.

-Тако почиње моја кошаркашка каријера у КК Југ – Врање, која је трајала скоро 20 година. За то време било је много лепих и мени драгих момената. Било је и оних тешких, које сам већ заборавио јер никада није било лако кошаркашком  клубу у Врању, увек је био у сенци других спортова. Када ме неко данас пита чега се најрадије сећам из времена проведеног у Југу, има много тога. То време ме подсећа на младост, безбрижност, тренинге на предивном терену за  мале спортове код Дома војске, на путовања, дружења, на многобројну публику и још мого  тога… Са посебном носталгијом  издвајам неке догађаје из тог времена, а то су пре свега дан када сам када сам као спортиста из  Врања донео  Олимпијску бакљу на препуном тргу испред  Робне куће. Чак се и датума сећам, било је то 2. фебруара 1984. Те  године одржавале су се Зимске олимпијске игре у Сарајеву, а олимпијски пламен  је  обишао целу земаљску куглу па и Врање. Био сам веома поносан, прича Антић.

-Тих  година три пута сам био изабран за  најбољег кошаркаша Врања и веома ми је драго због тога.  Једном приликом, пролазећи  поред  терена  за  кошарку  иза  Гимназије, нека два клинца су шутирала на кош и увек кад шутну поменула би неко  велико кошаркашко име  (Далипагића, Кићановића, Ћосића и сл.), а онда, један од њих не знајући да их посматрам пре шута изговорио је моје име : “Анта”, погодио кош и клекнуо на колена са уздигнутим рукама у знаку победе. Сав сам се најежио. Можда је то некоме смешно, али ја то никада нећу заборавити. За мене је то био један од најбољих  показатеља да сам нешто постигао у ономе што волим и да су ме клинци заволели, иако  ме нису познавали. Овај, мени изузетно драг тренутак, остаће ми заувек у лепом сећању – каже Драган Антић –  Анта.

У току  своје кошаркашке каријере Антић је једну сезону провео и у Нишком  КК “Студент“, тада члана Друге Савезне лиге у ондашњој  Југославији, али не са неким значајнијим  успехом. Био је и две такмичарске сезоне тренер  КК “Југ“. Било је то 1989/90. Након тога, ипак се  вратио на терен као играч, јер играње кошарке је, како каже, његова велика љубав. Кошаркашку каријеру Драган Антић –  Анта  завршио је 1996. године.

Као велики заљубљеник у кошарку, а поводом 40 година од оснивања Кошаркашког клуба “Југ“ 2014. године објавио је монографију о овом престижном клубу који је исписао славну историју врањске кошарке. У овом делу Антић је систематизовао све податке о овом кошаркашком клубу који је осамдесетих година прошлог века важио за елитни на југу Србије.

Драган Антић Анта са својим пријатељем Марјаном Станојковић – Шекијем, основао је нови  кошаркашки клуб у Врању под називом „Пантери“. У клубу су углавном млађе селекције и већ 13 година лепо функционише и то је оно што га уз породицу и редован посао васпитача у Дому за ученике средњих школа у потпуности испуњава.

-Данас сам поносан на свој живот, своју кошаркашку каријеру и на своја два сина, јер сам успео да им усадим љубав према овом спорту, тако да су и они изузетно  добри кошаркаши – завршава причу Драган Антић – Анта.

Пројекат „Треће полувреме“ подржан је од стране Града Врања на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја ради остваривања јавног интереса у области јавног информисања у 2018. години.