Вуле Журић спада у ред домаћих писаца млађе генерације који се издваја како стилом, тако и тематиком приповедања. Рођен је у Сарајеву 1969. године, сада живи и ствара у Панчеву.
За књижевни рад вишеструко је награђиван, а једна од значајнијих награда је и „Андрићева награда“ за збирку прича “Тајна црвеног замка“, коју је 2014. године објавила Лагуна. Његове приче превођене су на десетак језика.
Његов најновији роман „Помор и страх“ у издању Лагуне објављен је у јуну прошле године и наишао је на одличан одзив код читалачке публике. То је роман који има историјску потку, роман о подручју, епохи и менталитету. Говори о години страшног помора од куге у Срему, која је однела само у тој вароши преко 2500 живота за мање од годину дана. Свештенику Стевану Везилићу и лекару Андрији Будаију, скрбницима душе и тела својих суграђана, пало је у део да житељима пруже сваку врсту помоћи, да утеше болесне и ближње, да ублаже страх и болове, и да уз помоћ аустријских власти отворе карантин и зауставе епидемију.
С друге стране у народу су се опет шириле гласине да кугу шири прелепа девојка пепељастих очију са белим плаштом, која се повремено појављује по сремским селима.
У свом новом роману Журић приповеда о мукама Ирижана и напорима да савладају страшну морију која их је задесила крајем 18. века. Вешто уплићући историјске догађаје и ликове у радњу и служећи се аутентичном лексиком и говором ондашњег српског живља на граници Аустрије и Турске, писац успева да на привлачан начин, дочара време и обичаје једне прохујале епохе, у којој су се на овим просторима помешали народи, веровања, културе и обичаји.
Интригантан роман који, попут сродних књижевних алегорија као што су Kамијева Kуга, Пекићево Беснило или Сарамагово Слепило, испитује границе људскости у невољним временима.
-Ово није историјски роман, већ, како и стоји у поднаслову, „повест о запису на кужном јеванђељу“. Истина, консултовање обимне грађе ми је помогло да читаоца одведем у заражени Ириг с краја 18. века и тамо га упознам са књижевним ликовима којима сам наденуо имена људи који су се у време помора заиста тамо и налазили. Али оно што је мене ту највише интересовало, јесте истраживање стања у коме је иришки парох Стеван Везилић оставио свој кратки запис о помору на јеванђељу које је приносио на целивање умирућима и које је сачувано до данас. Зато овај роман може да се чита у многим жанровским “кључевима” али је пре свега реч о још једној причи о писању, реко је писац на промоцијин у Врању.
