У Музеј соби пуној успомена и црно белих фотографија на Педагошком факултету у Врању, окупила се 12. генерација Учитељске школе која је своје школовање завршила 1966. године и отиснула се у свет образовања.
Ова генерација која је знала само да учи, након дипломског испита радила је од Клисурице преко Прешева до Косова као и у најзабитијим местима и селима и обављала један од најлепших и најтежих задатака у животу. Ово је генерација учитеља на коју су многа поколења поносна, рекао је један од њихових професора у пензији Боривоје Поповић.
– Моја сећања на ову генерацију не престају и неће престати до краја мог живота. Ово је друга генерација у Србији која је написала своју монографију и одужила се својим школским друговима међу којима су били Владимир Стевановић „Депа“ први министар просвете и спорта, Милован Тодоровић „Мице“ доктор наука и певач изворних песама Станиша Стошић.
Драго ми је што само доживео да у овим позним годинама живота будем са мојим ученицима. Ова окупљања су од великог значаја, јер се доживљаји и сећања преносе с колена на колено – објашњава Поповић.
Учитељска школа у Врању, одлуком Владе Народне Републике Србије почела је са радом 1946. године у згради Гимназије где се настава изводила све до 1949. године. Због поделе Гимназије на мушку и женску, Учитељска школа премештена је у зграду основне школе „Вук Караџић“ где су смештај и услови рада били најтежи од оснивања.
Своју зграду ова школа добила је 1963. године на месту где се данас налази Педагошки факултет. У току свог рада дала је генерације учитеља који су радили на територији бивше СФРЈ.
– Име учитељ било је звучно, лепо, примамљиво. Али, пут до тог имена није био лак. Младост нас је носила, савладали смо препреке и стигли до циља. То су давно минули дани нашег школовања. То је било време када се другачије мислило и живело, присније дружило, када се човек радовао човеку. Наше слике остаће у музеју школе као успомена на наше постојање, на наше дирљиво другарство, да причају новим генерацијама о нашем времену. Све вас волим, сви се волите моја поносна генерацијо – рекла је, имеђу осталог, обраћајући се својим школским друговима Гмитра Синадиновић, учитељица у пензији.
Ова генерација је посветила песму свом другу Станиши Стошићу за кога кажу да је био добричина и сакупљач туге.
„ Нема те више ни у једном годишњем добу
тако си брзо кроз живот протрчао,
ветре благи, с тужнога југа, славују
наших брегова, добри сањару
имали смо у теби поносног друга
сећање на тебе чувамо као златну пару.
Пролеће је опет…и симбил цвеће мирише,
над Врањем твојим лију мајске кише
Моравом што змни, теку плахе воде
и бели багрем цвета и мирише,
у неповрат одоше наша пролећа и лета
и нема их више.
Ми другови твоји, поносни на тебе
јер по слави твојој и за нас се зна
шаљемо ти тужну поруку на крају
не умиру они чија дела трају“
Део песме посвећене Станиши Стошићу „Не умиру они чија дела трају“ генерацијском другу за прославу 50 година матуре.