Српска православна црква и верници данас славе Светог Ђорђа, празник који је у народу познат као Ђурђевдан. Колико је поштован, говори и чињеница да се он слави два пута годишње – као празник преноса моштију светитеља Ђурђиц и 6. маја када се обележава дан његове смрти.
У сваком дому у коме се прославља овај празник, налази се икона светог Георгија који убија аждају а приче су разне због чега управо ова слика представља Ђурђевдан.
У народу постоје многи обичаји који се односе на здравље, плодност, млечност стоке, удају, женидбу, а овај празник који се узима и као граница између зиме и лета.
Постоји веровање да ако је на Ђурђевдан ведро – да ће бити плодна година, а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша – да ће лето бити сушно.
Уочи Ђурђевдана плету се и венчићи од ђурђевског цвећа, ђурђевка и млечике и њиме се ките капије и улазна врата у кући. Венци изнад врата остају током читаве године, до следећег Ђурђевдана. Када се плетење венаца заврши, обичај је да се заигра коло по месечини.
У неким крајевима Србије, одлази се на ђурђевдански уранак. За ову прилику посебно се припрема јело и пиће. Млади се на уранцима опасују врбовим прућем да буду напредни као врбе, ките се здравцем да буду здрави и копривом, која треба да опече болест и селеном да би им душа мирисала. Купање и умивање ђурђевданском водом гарантовало је здравље током читаве године. Купало се на сам дан празника, пре изласка сунца.
Верује се и да уочи Ђурђевдана, домаћица у посуду пуну воде треба да стави разно пролећно биље, дрен, здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, као и чуваркућу која је остала од Васкрса.
Ђурђевдан посебно славе припадници ромске популације, уз низ обичаја.
