Када је у пролеће 1992. куршумом зелених беретки убијен српски сват испред Старе цркве на Башчаршији и плима сецесионизма завладала Босном и Херцеговином, политичкој елити тамошњих Срба постало је јасно да ће уколико не постави темеље за одбрану и изградњу сопствене државе српски народ доживети судбину својих предака из НДХ. Приступило се тада постављању конструкције државности на свим пољима. И колико год је био битан војни, политички и економски аспект у процесу изградње државе и дефинисању њених граница, толико је, временом се показало, био важан и процес креирања образовних установа и институција. Зато је већ током ратне 1992. године одлуком Народне скупштине Републике Српске од 14. септембра формиран Универзитет у Сарајеву Републике Српске (Универзитет у Источном Сарајеву), као важан образовни центар и снажан кохезивни фактор младих српских нараштаја који су остајали код својих домова да би се школовали, стварали и подизали породице. Овим мудрим потезом националне интелектуалне елите заустављен је демографски слом српског бића на просторима јужне и источне Републике Српске.
Слична судбина задесила је и територију Косова и Метохије након окупације јужне српске покрајине 1999. године. Заједно са српским снагама безбедности пут Врања, Краљева, Новог Пазара и Берана кретале су се и колоне избеглица остављајући за собом огњишта, земљу и светиње. И када је то мало ко очекивао, одлуком Владе Републике Србије крајем 2001. године Косовска Митровица на северу покрајине постаје ново привремено седиште Приштинског универзитета. Сви расељени факултети су постепено враћени у Митровицу, Звечан и Лепосавић што се показало тактички исправно јер је данас на северу запослено 750 доктора наука ангажованих на образовању близу 10.000 студената. А колика је енергија неколико хиљада младих људи који свакодневно проводе време на том, нажалост географски скученом простору, може рећи само онај ко је боравио у Косовској Митровици у време наставне сезоне. Та младост и енергија својим присуством доказују да још ништа није изгубљено и да наде има.
Улагање у научно-образовне центре смештене на географски најистуренијим и етнички најугроженијим српским просторима показало се као политика која даје позитивне резултате. Несумњиво је да су Универзитети у Косовској Митровици и Источном Сарајеву задржали велики број младих људи на подручјима којa гравитирају ка поменутим центрима, те постали мотор интелектуалног и друштвеног развоја ових области. Зато њихов рад и мисија морају послужити као пример другим регионима над којима се надвила опасност националног растакања и деконсолидације, а пре свега мислим на град Врање и крајњи југ Србије.
Недавно отварање одељења Високе медицинске школе из Ћуприје у Врању које ће годишње уписивати 80 студената је велика ствар за Пчињски округ. И треба честитати господину Славиши Булатовићу, руководству града, менаџменту Здравственог центра Врање и руководству Високе школе примењених струковних студија у Врању на државотворном ставу и несебичном ангажовању на стварању повољне климе која ће од административног центра Пчињског округа начинити важан образовни бедем. Јер свака новоотворена високообразовна установа или њена пословна јединица (одељење) у Врању, баш као и свако ново радно место, осим економског развоја и стабилности доприноси и јачању национаног суверенитета на југу Србије.
Град Врање са својим Педагошким факултетом Универзитета у Нишу, Високом школом примењених струковних студија, Одељењем Правног факултета Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици и Одељењем Високе медицинске школе из Ћуприје нема капацитета да постане универзитетски центар. За нечим таквим нема ни потребе обзиром да Пчињски округ у географском смислу припада модерном и по квалитету студирања препознатљивом Универзитету у Нишу чији ректорат свесрдно помаже развој и отварање нових студијских програма на југу Србије, захваљујући чему од 2015. године осим школовања будућих васпитача и професора разредне наставе на Педагошком факултету у Врању постоје и интегрисане студије за образовање професора технике и информатике на којима се уписује 50 студената годишње.
Али оно што политичка и интелектуална елита града Врања уз помоћ државе Србије треба и мора да изнесе јесте даљи развој високообразовног система кроз помагање постојећих и стварање услова за отварање нових државних факултета, високих школа или истурених одељења појединих високообразовних установа. Мора започети континуирана борба за сваког младог човека, за сваког студента. Јужној Србији недостају Шумарски, Саобраћајни, Рударско-геолошки факултет или Факултет безбедности и нема разлога да неки од њих у перспективи не буду смештени у Врању – зато што се управо на југу данас бране тековине вишевековне националне борбе за слободу српског народа. Када су у питању Високе школе треба радити на отварању нових смерова у већ постојећим акредитованим установама или одељењима, али и на отварању нових високошколских јединица.
Што већи број младих људи буде анимиран да студира у овом делу Србије веће су шансе да ту и остане и допринесе његовом свеукупном развоју, под условом да се упоредо са изградњом новог образовног бастиона у Пчињском округу ради и на привредно-економском развоју најистуренијих подручја. Неопходно је на сваки начин зауставити даље демографско растакање српског југа! A чврсто верујем да је то могуће. Здрава национална енергија, географски положај Пчињског округа, као и чињеница да велики број младих Срба из Косовског Поморавља (тренутно под туђинском влашћу) и северног дела Републике Македоније у њему може да пронађе своју шансу додатни су подстицајни фактори за реализацију ове идеје, јер је искуство из других региона доказало да су младост и државотворна свест најјачи бедеми и гарант нашег народног опстанка и опоравка.
доц. др Дејан Антић, Филозофски факултет Универзитета у Нишу
