Живот у колицима – свакодневна борба за опстанак

Удружење особа са параплегијом Врање основано је 28. марта 2003. године као социо-хуманитарна организација која окупља особе са повредом кичмене мождине. Удружење броји 87 чланова. Како већина њих живи у руралној средини, успели су да својим активностима и ангажовањем постану видљиви, али због лошег материјалног стања чланства, Удружење је фокусирано на организовање набавке и расподелу хуманитарне помоћи.

Највећу бригу о томе води Срђан Трајковић, председник Удружења особа са параплегијом у Врању. Према његовим речима, чланова има из целог Пчињског округа, Владичиног Хана, Сурдулице, Бујановца, Прешева, Трговишта, Врања.

– Ја сам мислио да нас је само седморо у Врању. Када смо кренули, онда смо видели да јако пуно има људи и да су сви скривени у кућама и никако не могу да изађу. Нажалост, постоје архитектонске баријере и препреке. Кренули смо буквално по селима. Одеш тамо и испред продавнице где седе људи и пију пиво питаш:

-Е, где је онај чика Стојан?

-Није Стојан него Раде.

-А шта му се беше десило?

-Утепа га бука.

-Аха, а где је он?

-У том крају града.

Онда одемо 10-15 километара само да човека нађемо. Када одемо, онда видимо ситуацију. Јако је тешко то. Имамо једног члана из Кржинца, Марјан, јако добар човек, душа. Имамо и Драгана Петровића из Владичиног Хана, дечка који је пао са зграде. Имамо 3-4 члана из Владичиног Хана. Никада нисмо тражили из општине да нам нешто изађу у сусрет. Сад се један мали дечко ту повредио у Врању, такође њих троје-четворо је у Београду, гурају горе око Министарства за помоћ особама са инвалидитетом – каже Трајковић.

Велике проблеме имају особе оболеле од параплегије на подручју града Врања, почевши од неадекватне здравствене заштите преко инклузивног образовања и архитектонских баријера до немогућности да дођу до радног места и посла за стално, иако Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом члан 24 предвиђа да сваки послодавац у Србији који има најмање 20 запослених је у обавези да у радном односу има одређени број особа са инвалидитетом, који се  у пракси не поштује.

–  У данашње време је и здравом човеку јако тешко да се запосли, а камоли особа ромске националности са инвалидитетом. То нема шансе! Ми смо ове године запослили две особе са инвалидитетом ромске националности преко програма Swiss PRO. Добили смо фотокопир апарат од те организације, како би они на њима радили. Они добијају плате и доприносе редовно. Плата није мала, тридесет хиљада динара – додао је Трајковић.

Профил Удружења параплегичара у Врању се по много чему разликује од сличних организација у Србији. Без обзира што је судбина тим људима доделила колица без којих не могу нигде, чланови овог Удружења стижу свуда, шта год да се у Врању догађа. Они свакодневно, успешно и без компромиса, воде битку против предрасуда и дискриминације.

Као најбољи показатељ њихове борбе за опстанак је отварање киоска за фотокопирање уз помоћ локалне самоуправе и невладиног сектора где су до посла дошли чланови – особе са параплегијом. Према расположивим подацима, у Врању је у пет фотокопирница запослено седам чланова Удружења који себи обезбеђују плату као и здравствено и социјално осигурање.

–  Гледали смо да се на било који начин укључујемо. Како? Био сам јако добар са некадашњим председником општине Врање Мирољубом Стојчићем, човеком који нам је први помогао, он и Буба Миловановић. Ти људи су нам пуно помогли. Сву своју захвалност дугујем њима и Цецију из Лесковца који ми је написао први пројекат. Радило се о запошљавању особа са инвалидитетом, он је прошао код UNDP-а. Могу да се похвалим да смо послали шест особа са инвалидитетом у пензију, а од 4. јуна 2019. године имамо петоро на списку запослених, и сад ће још једна девојчица да дође. Гледали смо да што више њих запослимо, да раде у фотокопирницама – рекао је председник Удружења.

Проблеми особа са параплегијом су везани за живот у колицима и свакодневну борбу за опстанком. Тичу се бројних архитектонских баријера у граду који значе затворена врата бројних институција и граду као што су библиотека, позориште и многе друге установе. У Врању постоји само један лифт за особе са инвалидитетом који је постављен на згради у којој се налази Фонд ПИО. Ово су разлози због којих је овим особама онемогућено да остваре право на рад. Без обзира на бројне потешкоће, Удружење особа са параплегијом је светли пример опстанка и борбе. Имају велику подршку локалне самоуправе, која је на иницијативу овог Удружења уклонила велики број архитектонских баријера, али je то опет недовољно за њихово несметано функционисање.

Положај параплегичара у Србији у односу на суседне и светске земље?

– Јако је тешко особама са инвалидитетом у Србији. Немамо тај фамозни лифт. Једино у услужном центру. У Дому здравља немамо лифт када бисмо хтели да одемо код зубара, не можемо да приђемо лифту. Тај лифт је јако битан, превише. Банке и зграде нису приступачне особама са инвалидитетом, као ни ресторани, локали. Једна једина банка је Војвођанска у Врању која нам је приступачна – истакао је Трајковић кога сви у граду знају по надимку Келенко.

Када је у питању реализација пројеката, до сада их је било око 12. Кренуло се 2005. године са фотокопирницама и било их је осам, сада их је до 2019. пет.

–  Са првим пројектом смо кренули 2003. године, 2004. ми је Цеци написао пројекат који је прошао код UNDP-а, 12 хиљада и 900 евра. Општина је помогла и моја сестра, како је сматрам, Весна Милетић. Хтео сам и да се побратимо. Зашто? Она ме је саслушала, видела је моју иницијативу за запошљавање, дошао сам код ње у канцеларију и рекао јој да морам да изађем из куће и да радим јер не могу више овако. Иако сам у колицима, ментално сам и психички добар да радим са људима јер је са њима тешко али и добро радити. На тај начин испуњавам сам себе – испричао је Трајковић.

Ти пројекти се углавном односе на запошљавање особа са инвалидитетом и добијање фотокопир апарата као и киоска.

– Имамо три киоска, један нам је обезбедио CHF, други HELP, трећи EU PROGRES. Имамо фотокопир апарате од UNDP-а, CARITAS-а и других невладиних организација. Добили смо од Животне помоћи десетак инвалидских колица. Имали смо један велики пројекат преко Министарства за боље здравље особа са инвалидитетом, обилазили смо све чланове по два-три пута месечно да их медицински збринемо – рекао је председник Удружења особа са параплегијом Врање.

Која је помоћ особама са параплегијом најпотребнија?

-У Удружењу тренутно има њих седморо-осморо који немају инвалидска колица. Не дај Боже никоме да седне у та колица, што кажу људи, ни најгори душманин. То је велика потреба и основно средство помагања да се дође од једног до другог места и да можемо да функционишемо. Да није њих, седели бисмо код куће између четири зида, гледали телевизију а то није то. Колица су спас! Када сам сео у њих после годину дана, као да сам се поново родио. Не можете да замислите колика је била моја радост не због колица него због себе јер сам до тада лежао и гледао у једну тачку. Нема горе од кревета. Али шта да радим, борим се колико могу. Није ми свеједно – нагласио је Трајковић.

У следећем тексту о параплегији писаћемо о животној причи председника Удружења, Срђана Трајковића.

Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања

Фото: Приватна архива Срђан Трајковић