Милош Симоновић: Уз јаку вољу, све се може

Млади Милош Симоновић који болује од параплегије, без обзира на то што је везан за инвалидска колица, има испуњен и динамичан живот као и сваки други човек. Запослен је, бави се спортом и бројним хобијима.

Причу о њему започео је председник Удружења особа са параплегијом Врање Срђан Трајковић, истичући да је те давне 2003. године, када су се упознали, био активан и радознао мали, плави дечко.

– Симоновић је био један од иницијатора оснивања нашег Удружења. Као дечак од седам, осам година сви смо га волели и чували. Доста смо прошли заједно. Ја сам се видео са председником Републике Србије Александром Вучићем 16 пута, од тога је он са мном био сигурно 14 пута. У Београду испред Скупштине, Нишу, Лесковцу, Јагодини, околини Врања. Захваљујући председнику Вучићу, министру Вулину и градоначелнику др Слободану Миленковићу, Милоша смо запослили. Био је ту и када смо добили комби возило – рекао је Трајковић.

Симоновић је у основној школи био Вуковац, а у средњој одличан све четири године. По образовању је техничар за безбедност саобраћаја. Није студирао јер, како каже, нису имали услова за то, родитељи су разведени, мајка не ради, сестре су се школовале. А онда се запослио.

– Ја сам одувек волео да радим. Ништа ми у животу није представљало проблем. Прво радно место ми је било у Удружењу особа са параплегијом, на фотокопир машинама сам радио око две године. Много лепа искуства и сећања ме вежу за тај период. Упознао сам много људи и помогао им, а самим тим сам испунио себе. Уз јаку вољу, све се може.

Након тога, Трајковић и Симоновић су дошли на идеју да потраже помоћ председника Вучића и министра Вулина око запослења у некој јавној установи, јер је, према Милошевим речима, тамо посао сигурнији и плате су боље. Тада је добио посао у врањској Филијали Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање.

– У почетку сам био ангажован на основу уговора у трајању од шест месеци, четири пута за две године, и након тога се одлучује да ли се добија решење за стално. Мени су две године истекле 28. јуна 2019. и онда сам пребачен на уговор о привременим и повременим пословима, на 120 радних дана. Након истека тог периода, одлучиваће се о мом дефинитивном радном статусу. Волео бих више од свега да добијем решење за стално јер много волим свој посао!

Симоновићев посао подразумева рад са странкама, он издаје листинге и потврде, проверава радни стаж, уноси М4 обрасце, прима и заводи захтеве за писарницу.

– Окружен сам људима и то ми много прија. Радно време је од 7 сати и 30 минута до 15 сати и 30 минута сваког дана изузев викенда. Дневно код мене дође између 60 и 100 странака јер сам ја у првој канцеларији у ПИО фонду, чим се уђе у зграду.

Милош је у једном тренутку дошао на идеју да купи машину за сечење и цепање дрва. Када заврши посао, иде кући, пресвлачи се у радно одело, и наставља даље. Машину је узео од колеге из Фонда који се бавио тиме, па је отишао за Немачку.

– Шта ми прво падне на памет, ја то покушам, како год испало на крају. Машину која кошта око 2.500 евра још увек отплаћујем. Након ње, купио сам моторну тестеру за сечу крупнијих дрва, каблове и ауто који ту машину вуче, као и пропратну опрему. Имам два радника која ми помажу, један сече, други додаје а ја цепам. Сваког дана је иста прича. Ја их довезем, радим мало са њима, одвезем на крају кад завршимо. Они имају буквално све што им треба за олакшани рад. Спакујемо све од алата комплетно у ауто и носимо, ту су сунцобрани, шешири, качкети, мајице, радна одела и ципеле, рукавице.

Рад са дрвима, како је објаснио, није претерано исплатив, али је занимљив, кад се све сабере и одузме. То је сезонски посао, креће од априла, маја и траје негде до септембра месеца, а након тог периода Милош се враћа тренинзима, иде у теретану и на пливање, посећује лесковачки отворени базен у Дубочици. Воли, како је нагласио, да буде активан целог дана. Дизањем тегова почео је да се бави са 17 година и увек је био први у својој категорији.

– Освојио сам прво државно првенство у Србији, па сам онда наступао на балканском, где ми је такође припало прво место и пехар. Светско првенство у Књажевцу је било 2012/2013. године, када сам освојио злато са подигнутих 145 килограма у својој категорији. Вежбање није тешко и напорно, уколико неко воли тиме да се бави. Када тренирам, проведем између два до три сата у теретани. Пред такмичење тренинзи су интензивнији, имамо само један дан недељно за одмор. Такмичења, нажалост, сами финансирамо. Једино сам за светско првенство имао спонзоре које сам сам пронашао.

Такмичења трају неколико дана. Учесници сами обезбеђују превоз, деле трошкове међусобно, плаћају стан, храну. Уколико неко жели да оствари добар пласман, рекао је Симоновић, мора да промени режим исхране. Касне вечере би требало прескакати, масну храну избегавати, уносити што више протеина, пиринач и бело месо. Та храна му прија, а у нормалним условима воли да једе све.

Друштвени живот, како је истакао, не сме да трпи због свакодневних обавеза. Воли ноћне изласке са девојком и друштвом, шетњу, базен. Ужива у путовањима и посетио је Грчку и Црну Гору, а на екскурзији и Венецију. Има један мотор који вози викендом када је слободан. Окрене круг по граду, оде до Александровачког језера, посећује мото скупове. Поред мотора, воли и аутомобиле.

– Сређујем ауто за изложбу BMW модела тренутно, купио сам један који ће за неколико година бити олд-тајмер. Радим му комплетну рестаурацију, мотор, ентеријер, лимарију, све мора да се доведе у фабричко стање. То кошта а делови нису јефтини, и изискује доста времена, љубави, пажње и стрпљења. Само сређивање једног ентеријера износи од 1.000 до 1.500 евра, мотора исто толико, лимарије до 1.000. Ко не воли старе аутомобиле, не може то да схвати.

Проблеми особа са параплегијом односе се, пре свега, на препреке око уласка у јавне установе.

– По тротоарима се на многим местима сусрећемо са проблемима, што је небезбедно по нас. Много би нам олакшало живот када би се обезбедили сви приступи. Али људи имају стрпљења да нас сачекају да прођемо. Ја сам возач, положио сам 2012. године, купио аутомобил и морао сам да уградим команде и пријавим то у Ауто школи да бих могао да испуним услове за полагање. Возим са ручним командама, возим без проблема и у рикверц као напред, увежбао сам.

За председника Удружења особа са параплегијом има само речи хвале.

– Срђан Трајковић је одличан за сарадњу, нико никада није имао проблем са њим, свакоме коме је могао помогао је, једноставно не постоји препрека коју он не може да савлада. Доста је упоран. Код њега се у посластичари „Борин кутак“, која је прилагођена особама са инвалидитетом, дружимо и окупљамо. Обележавамо Дан инвалида 3. децембра. Састанци се обавезно организују једном до два пута месечно.

Са сестрама и мајком је, како каже, у одличним односима.

– Моја старија сестра је удата у Нишу, а млађа је сада завршила Гимназију. Она је као ја, не може да седи мирно, конкурисала је да служи војску од 1. септембра. Мајка ми код куће често каже: „Сине, теби кућа служи као хотел, само дођеш да преспаваш у њој“.

Милош Симоновић је пример како без обзира на све потшекоће, човек може да савлада сваку препреку. Његова животна прича треба да укаже младим људима како се и из колица и са много потешкоћа, уз упорност и вољу, могу остварити велики снови.

Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања

Фотографије приватна архива Милош Симоновић