Данас је Светски дан птица селица

Данас је Светски дан птица селица. Друштво за заштиту и проучавање птица Србије тим поводом објавило је причу о 7 врста птица селица које лете даље од других, а коју преносимо.

Отприлике једна од пет свих врста птица на свету се сели. Сеоба птица је у исто време чудесан и опасан подухват који захтева велику издржљивост. Данас, када обележавамо Светски дан птица селица под слоганом „Птице повезују наш свет“, Друштво за заштиту и проучавање птица Србије представља седам врста птица које лете даље од других.

Планина није довољно висока

Врста: Индијска гуска (Anser indicus).

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 3.000-5.000 километара.

Нема кисеоника? За индијску гуску то није проблем. Ова издржљива гуска можда неће бити шампион у најдужем лету, али ниједна друга врста не лети константно тако високо током свог селидбеног пута. Ова птица на сеобу креће из Монголије, Тибетанске висоравни и из северне Кине где се гнездила, током сеобе прелази преко Хималаја користећи мање од десет процената доступног кисеоника, достижући висину и до 7.000 метара, а да за то не користи помоћ ветра. Истраживачи су закључили да штеде енергију тако што лете тик уз највећи планински масив на свету и то раде током ноћи. Научници још нису сигурни шта се то налази у генима ове врсте што јој омогућава овакву отпорност. Упркос чињеници да се њихова бројност смањује, ова гуска је због великог распрострањења на IUCN Црвеној листи има ознаку најмање забринутости за опстанак.

Лети, лети, што брже можеш

Врста: Шљука ливадарка (Gallinago media), у Србији се може видети на сеоби.

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 6.800 километара.

Сиви соко би можда победио у спринту међу птицама, будући да приликом обрушавања на плен достиже убрзање и до 390 километара на час, али не би победио у маратону. Победа би највероватније отишла у крила птице која лети најбрже на дуге стазе, шљука ливадарка. Ова информација изненађује будући да пред јесењу сеобу знају да добију на килажи. Зато недостатке у аеродинамици надокнађују енергијом. Без ослањања на ветрове који би им убрзали сеобу ова здепаста птица достиже брзину и до 97 километара на час на удаљености од 6.800 километара. Када лети преко копна из Скандинавије до подсахарске Африке не прави чак ни паузе што резултира губитком половине своје телесне тежине. Ова врста је угрожена због губитка станишта која нестају услед све интензивније пољопривреде и исушивања влажних станишта у Русији и Украјини.

Нема одмора за упорне

Врста: Лапонска муљача (Limosa lapponica), у Србији је ретка врста у периоду сеобе.

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 11.000 километара.

Замислите да кренете на деветодневни лет без времена за спавање и без хране или пиће. Ово је пут лапонске муљаче од Аљаске до Новог Зеланда, који држи рекорд за најдужи птичји лет без престанка, лети преко 11.000 километара без одмора. Иако врста има изузетно велику распрострањеност, популације у неким деловима света се боре за опстанак. Лапонске муљаче се на истоку дуж азијско-аустралијског селидбеног пута суочавају са падом популације због великог губитка станишта уз Жуто море. На њихову срећу, BirdLife сарађује са владама у том делу света на заштити места на којима ова врста одмара током сеобе и спречавању даљег уништавања станишта. Иако делује да су изузетно издржљиве и овим птицама треба пружити прилику да се окрепе!

Трка на дуге стазе

Врста: Велика спрутка (Calidris canutus), у Србији је веома ретка врста у периоду сеобе.

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 15.000 километара.

Иако велика спрутка има распон крила само 20 центиметара, неки од њих прелете готово 15.000 километара сваке године, од јужних обала Чилеа и Аргентине па све до канадског арктичког архипелага. Нажалост, људско уплитање чини путовање ове птице много тежим. Уништавање приобаља и прекомерно сакупљање бодљаша, чија јаја чине основу исхране, највише угрожава атлантску подврсту велике спрутке (Rufa Red Knot), која је према америчком Закону о угроженим врстама 2014. године проглашена угроженом.

Марш пингвина

Врста: Аделијски пингвин (Pigoscelis adeliae).

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 17.600 километара.

Није све у летењу! Птице нелетачице, попут пингвина, се такође селе. То је случај аделијског пингвина, за кога се зна да сваке године пређе у просеку 13.000 километарa, пратећи сунце полази из гнездеће колоније до места на коме зимује у области Ross Sea of Antarctica и назад. Током зиме сунце не излази јужно од Антарктичког круга – то представља изазов за ове пингвине који морају да имају приступ мору да би се хранили морским рачићима. Њихово решење је да наставе да ходају до ивице леда, која се током хладног периода године непрестано шири. У пролеће остају уз ивицу док се лед повлачи. Упркос негативним прогнозама заснованим на негативном утицају климатских промена, њихова популација се повећава, нарочито на истоку Антарктика, где се већина ових пингвина гнезди.

У круг

Врста: Танкокљуни зовој (Ardenna tenuirostris).

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 30.000 километара.

Танкокљуни зовој се сваке године сели са места на којима се гнезди у Тасманији и јужној Аустралији на Камчатку на Руском далеком истоку, да би потом наставио даље до Алеутских острва на Аљасци, затим се окренуо око Тихог океана и вратио се дуж западна обала Северне Америке. Изглед њиховог тела је савршено прилагођен за једрење изнад воде, омогућујући им да лете дуже време, што им омогућава велику уштеду енергије. Изненађујуће, и поред преласка тако импресивних даљина, они се сваке године враћају у исту рупу ради гнежђења. У неким деловима света забиљежен је пад популације, али се њихов укупни број и даље процјењује на више од 20 милиона, што их убраја у једне од најбројнијих врста морских птица која се могу наћи у аустралијским водама.

До месеца и назад

Врста: Арктичка чигра (Sterna paradisaea).

Просечна раздаљина коју прелази током сеобе: 90 000 километара.

Ниједна листа птица селица није потпуна уколико се на њој не спомене рекордни подвиг арктичке чигре. Далеко најдужа сеоба позната у животињском царству, ова птица средње величине сваке године пређе 90.000 километара од пола до пола – од Гренланда на северу до мора Veddela на југу. Невероватно је да арктичке чигре могу да живе и до 30 година, што значи да ако саберемо километре коју су прешли током живота, њихова укупна сеоба једнака је одласку на месец и назад више од три пута. Није чудно што је епско путовање овог светског путника инспирисало логотип BirdLife International-a, чији је представник за Србију Друштво за заштиту и проучавање птица Србије, илуструјући глобални утицај ове мреже на заштиту птица и природе.

Извор: Друштво за заштиту и проучавање птица Србије

Подели:

Пратите нас и на друштвеној мрежи Фејсбук