Специфичности ношње и накита

Врањска градска ношња, као и врањска сеоска ношња имају своје специфичности. Одликују је богатство боја, разноврсност украса, склад тканина и пажљиво израђени детаљи који сведоче о традицији, начину живота и естетским схватањима становништва. Посебно се издваја женска ношња, која је својим изгледом остављала снажан утисак, док је мушка ношња била једноставнија, али такође препознатљива по кроју, материјалима и карактеристичним деловима одеће.

Женску врањску ношњу чинили су различити одевни предмети, међу којима су се истицали кошуља, сукња, прегача, јелек и појас. Посебна пажња посвећивала се везу и украсима, нарочито на рукавима, грудима и доњим ивицама одеће. Употребљаване су различите боје, при чему су црвена, црна, бела и златна имале значајно место у многим свечаним одевним комбинацијама. Изглед ношње разликовао се у зависности од прилике, старости жене, породичног статуса и локалних обичаја.

Мушка врањска ношња била је прилагођена свакодневном животу и раду, али је имала и своје свечане облике. Обухватала је кошуљу, чакшире, прслук или јелек, појас и одговарајућу капу. За израду су коришћени природни материјали, пре свега вуна, памук и лан. Док је свакодневна одећа била једноставнија и практичнија, свечана ношња могла је бити богатије украшена, са посебном пажњом посвећеном кроју и детаљима.

– Оријентална ношња подразумевала је шалваре, свилене мараме, појас и накит који је красио ту одећу. Са нестајањем турског царстава, та ношња се брзо одбацила и задржала се само код старијег становништва. После ослобођења Врања, почео је да се носи српски грађански костим који карактерише либаде, тапелук, дуга сукња и мараме које се укрштају на грудима, украшене брошевима – истакла је етнолог Народног музеја у Врању, Ива Лаковић.

Након тога прешло се на европски начин одевања који подразумева шешире, краће сукње, као и фабричке материјале. Богатији слој становништва носио је модернију ношњу, док су остали у том периоду носили сеоску ношњу.

Посебно место заузимао је накит, који није имао само украсну улогу већ је често указивао и на имовинско стање, друштвени положај и породични статус особе која га носи. Жене су носиле минђуше, огрлице, наруквице, прстење и разне украсе за косу и главу. У свечаним приликама накит је могао бити израђен од сребра и других метала, а поједини комади били су украшени новчићима, перлама и декоративним елементима.

– Накит је био скуп, израђивао се од драгоцених материјала и њега су носиле само жене у имућнијим породицама, док су жене на селу саме израђивале накит, углавном од стаклених перлица, по угледу на градски накит, тако да су се сеоски и градски накит врло разликовали – рекла је Ива Лаковић.

Специфичност врањске ношње и накита огледа се и у њеној повезаности са културним утицајима који су се током историје преплитали на простору југа Србије. Различити облици одевања, технике украшавања и занатске вештине утицали су на стварање локалног стила који се препознаје по декоративности и разноврсности. У том смислу, врањска ношња није само одећа већ и сведочанство о историји, уметничком изражавању и свакодневном животу људи овог краја.