Град Врање је почетком октобра у склопу пројекта „Караван игре“ угостио полазнице балетске школе али и прваке београдског балета. Ретка прилика, која се по први пут указала Врањанцима ,део је Београдског фестивала игре за идућу године , који ће се одржати по 15. пут, а који бележи публику од око 23.000 посетилаца. Ова својеврсна децентрализација културе била је прилика да феномен балетске игре представимо кроз причу некадашње примабалерине Марије Јанковић Шеховић. Ова некадашња солистикиња балета која је играла у великом броју најпознатијих наслова , сада се бави едукацијом полазника и усавршавањем оформљених балерина.
Говорећи о класичном балету, који је махом непознаница публици јужног дела Србије , каква је то заправо игра?
Класичан балет има своје каноне, заправо мора се проћи школовање. Класика се заснива на ригорозности, тачности и перфекцији кроз извођење кодификованих покрета због чега је ово дивна ,окрутна и истовремено тешка уметност.Балет није природна ствар, то је измишљнео у 16.-17. веку, где се играчи пењу на прсте како би дошло до те мистериозности, поетичности и бајковитости која се дочарава публици. Наравно све то прати посебна одора и обућа која је веома специфична и не баш толико приступачна.
Како се балет уклапа у концепт савремене игре, да ли једно нужно искључује друго или се међусобно допуњују?
Некада је балет био само класика, одједном добијате форму која узима елементе из модерне игре и ставља их у класику, што се данас препозање као нео класицизам. Савремена игра нема никаквих правила и прописа и све је то упаковано добро али класила остаје вечна. Ипак ти канони су данас доста измештени , јер узимају елементе слободне игре и стављају их у класику што је добро јер се адаптира младима.
Колико је труда и вежби потребно за бављење балетом?
Јако је напорно, изискује пуно труда, за то постоји школовање. Балет је дисциплина тела и ума и он изискује свакодневно вежбање. Вежба се до 6 пута недељно са даном паузе и ту нема неке посебне разлике од врхунских спортова.
Балет врло често није соло игра, шта је теже, бити сам или у друштву на сцени?
Мора да се слуша музика, она је одређена, а покрети су поново одређени музиком. Када се игра сам лакше је, можес да играш пратећи само фразе. У групи је теже, захтевније су интерпретације, поред својих покрета прате се покрети првих играчпа и потребна је пуна пажња.
Пројекат „За боље сутра“ подржан је од стране града Врања.
