Српска православна црква и њени верници данас славе Светог пророка Јеремију, који је већ у петнаестој години почео да прориче и због тога је врло често био у немилости власти, чак прогањан и затваран. Свети пророк Јеремија је живео око шест векова пре Христа, иако широј јавности мање познат, и даље има значајно место у народним обичајима појединих крајева Србије.
Остао је упамћен као један од најдубљих и најтрагичнијих пророка Старог завета, а његов живот испуњен је био страдањем, одбацивањем и упорним проповедањем Божије воље народу који није желео да га слуша.
Пророчанства Светог пророка Јеремије најавила су страдања Господа Исуса Христа. У једном од најпотреснијих пророчких записа Јеремија каже: „Ја бејах као јагње и теле које се води на клање, јер не знађах да се договарају на ме: оборимо дрво с родом његовим, и истребимо га из земље живих, да му се име не спомиње више.“
Овај празник у црквеном календару није обележен црвеним словом, али у народној традицији Србије овај светац има посебно место. На дан посвећен овом пророку, мештани села и мањих заједница чувају древна веровања која се преносе с колена на колено.
Једно од најраспрострањенијих веровања везано је за Јеремијину моћ да штити од змија отровница. Верује се да се баш на његов дан змије могу отерати из домаћег окружења, како не би правиле проблеме током летњих месеци.
Зато се у неким домаћинствима и данас практикује обичај да неко од укућана порани, узме тигањ и лупајући у њега, док изговара речи: „Јеремија у поље, а све змије у море! Само једна остала, за зло њено остала, оба ока избола, на дан трна глогова. На четири шипова, злу коб изела.“
Верује се да док се чује лупање и песма, змије неће смети да приђу кући ни домаћинству. Овај обичај, иако звучи архаично, и даље има симболичан значај за оне који желе да сачувају дух народне традиције и споје веру са старим заштитничким ритуалима природе.
