Доктор који је Врањанцима поклонио љубав, пожртвовање и племенитост – Фрањо Копша

Доктор Фрањо Копша, рођен 1840. године, дошао је из Идрије (Крањска) у Србију 1875. године. Са собом је донео медицинско знање, искуство и једну тајну: како је један лекар рођен 1840. године у Вилд-Алпену у Штајерској могао, дошавши у Врање 1878. године, да постане српски родољуб, спреман да се жртвује за идеју јужнословенства. Та најплеменитија осећања донео је из родитељског дома, од оца, такође лекара, Филипа Копше.

Основну школу доктор Копша учио је у Идрији, гимназију у Бечу и Љубљани. Матуриравши у Трсту, медицинске студије уписао је у Бечу. Медицински факултет завршио је на бечком Универзитету 1871. године. Иако је нешто дуже студирао, није имао проблем са полагањем испита, био је прави интелектуалац, широких видика и интересовања. У свом образовању и непрестаном усавршавању ослањао се на познавање античке културе, знање грчког и латинског језика и одлично познавање немачког и матерњег, још и енглеског, француског и италијанског језика. Српским је владао као да је Србин.

Оженивши се 1875. године девојком Антонијом, из угледне бечке породице Ринер, исте године долази за Србију, у Београд, а по доласку бива постављен за окружног и мајданског лекара у Крупњу. Учествовао је као добровољац у ратовима Србије за ослобођење од Турака од 1876. до 1878. године. Са трупама генерала Јована Белимарковића улази у Врање 31. јануара 1878. године.

У Врању су гостопримљиво и срдачно дочекали доктора Копшу. Паметном и образованом бечком ђаку, светском човеку, требало је много ентузијазма и љубави према српском народу да би у примитивној касаби, што је Врање у то време било, развио своју медицинску и просветитељску делатност.

Доктор Фрањо Копша био је пионир интерне медицине и фтизиологије. Пратио је редовно достигнућа савремене медицине, читао страну литературу и часописе. Бавио се лечењем туберколозних болесника. Обављао је и мање хируршке интервенције, а морао је бити и акушер, што је у то време био пионирски подухват. Међутим, остало је незабележено о којим је тачно оперативним захватима реч.

У XIX веку Копша је био приморан да оснује болничку апотеку, јер у Врању није постојала градска, на коју би се болница ослањала у снабдевању лековима. Пола века касније прича се потпуно разликује, али би у недостатку података погрешно било претпоставити да апотеке у болници није било.

Радећи у Врањској Бањи лети, током сезоне, успео је да то природно лечилиште модернизује и доведе на европски ниво. Бањски лековити извори су захваљујући Копши почели да се користе у лечењу реуматизма. Тако је постао и пионир реуматологије и балнеологије, а познат је и као утемељитељ ветеринарске медицине.

Био је неуморан. Много болесника из читавог врањског краја долазило је код њега на преглед. Народ је чекао у редовима пред Копшином кућом. Ујутру око шест сати никад није било мање од десет болесника, а неретко их је на дан било до стотинак у његовој башти.

Био је сиротињски добротвор, своју медицинску делатност обављао је углавном бесплатно. Никада ништа није зарадио, али је својој деци и супрузи оставио лепе успомене о себи.

Доктор Копша допремио је из Беча први клавир у Врање, на коме је његова музички образована супруга често свирала. Такође је био иницијатор оснивања читаонице у Врању, једне од првих у ослобођеним крајевима. Свестрани Копша унапредио је пољопривреду и пчеларство.

Имао је шесторо деце: Јованку, Милку, Љубицу, Милутина, Душана и Радомира. Душан је наставио породичну традицију и специјализирао дерматовенерологију. Милутин је такође кренуо очевим стопама и ова двојица браће показали су велики хероизам у Првом светском рату. Копшин унук, Милутинов син Милан, временом је постао очни лекар.

Доминантне особине доктора Фрање Копше биле су доброта присно повезана са скромношћу и спремност да се жртвује за друге. У његовом животу и свестраном раду Хипократова мисао, стара више од две и по хиљаде година, да „добар лекар може бити само добар човек“ потврђена је на најлепши и најплеменитији начин. Он је, рекло би се, био први међу људима свога соја.

Копша је пензионисан 1897. године. Мада пензионисан, дужност општинског лекара обављао је и три сата пре своје смрти, 26. маја 1898. године.

Алеја заслужних грађана у Врању има бронзани монумент попрсја доктора Копше, „првог управника прве болнице у Врању“, а нема онога ко није чуо за улицу која је по њему названа. Тог значајног датума за историју Града Врања, 31. јануара 2003. године, на 125. годишњицу ослобођења од турске власти, Врањанци су окупљени у градском парку, поводом откривања спомен-обележја доктору Копши, учинили помен и одали му признање и захвалност за оно што им је поклонио – љубав, пожртвовање и племенитост.

Бисту је открио доктор Слободан Миленковић Бацко, управник врањске болнице од 1960. до 1964. године, речима: „По својој стручности, убеђењима, истрајности и пожртвовању постао је прави војник живота, говорећи да и у најтежим околностима човек има право да тражи трачак наде, звезду спасења и веровање“.

 

 

Коришћена литература и фотографије: Антић Вукашин (2003) Болница у Врању (хроника) Врање: НИП Врањске

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.