Милан Влајинац – човек који је много учинио за српски народ

Милан Влајинац је рођен 1877. у Врању од оца Зафира и мајке Марије. У родном граду завршио је основну школу и седам разреда Гимназије. Осми разред и матуру завршио је 1896. у Нишу. Школовање је наставио у Београду, најпре на Техничкој великој школи, а потом и пољопривредном факултету. Сасвим је извесно да га је већ у раној младости заинтересовао живот народа и његови обичаји јер је у гимназијским данима почео да бележи обичаје и веровања из Врања. С обзиром да је имао материјалну и моралну подршку свог деде, чувеног Јање Влајинца, након матуре, отишао је у Немачку, где је изучавао пољопривредне науке намеравајући да као инжењер помогне развој пољопривреде као најзаступљеније гране у Србији. Милан Влајинац  је током боравка у Немачкој, тачније 1902. на Пољопривредном факултету Универзитета у Халеу, одбранио докторску дисертацију чији наслов, „Аграрно-правни односи у средњовековној Србији”, потврђује наговештај да ће се овај Врањанац посветити науци и истраживању прошлости и обичаја српског народа. С титулом доктора, у Србији је веома брзо добио посао. Најпре је радио као писар Министарства народне привреде у Пољопривредном одељењу.  Убрзо потом  млади Влајинац бива премештен на ново, важније задужење, да би узлазном лествицом наставио и наредних година. Топчидерска економија почела је да зарађује откако је он постављен за управника, а од тог новца започето је и пошумљавање Кошутњака.

Да је Милан Влајинац био поштован и цењен као стручњак потврђује и чињеница да се током Првог светског рата држава  придржавала његових Правила о извођењу пољопривредних послова за време рата. Именован је за управника Државног сточарског завода не би ли исправио грешке претходне управе. Као пољопривредни референт у привредној делегацији српске владе у Марсељу, Влајинац је помагао младим стручњацима који су због рата избегли из Србије, да се школују у Француској, како би по окончању рата земља имала људе спремне да се боре против сиромаштва. Након тога Влајинац је премештен у Лондон. Као пољопривредни стручњак српске привредне делегације он ради на добијању савезничке помоћи за пољопривредну обнову Србије.

Путовао је по Европи и Србији истражујући пољопривредне теме, сакупљајући искуства различитих поднебља. Милан Влајинац обављао је и друге значајне послове за српску пољопривреду, а од 1920. године постаје професор и декан Пољопривредно-шумарског факултета у Земуну.

Колико је Милан Влајинац био свестрани научник говори податак да се бавио многим научним дисциплинама: аграрном економиком, правном историјом, етнографијом и историјском етнографијом, фолкористиком, лексикографијом. Као свестрани истраживач, Влајинац је прикупљао грађу о селу и сеоским обичајима, нарочито оним везаним за пољске и пољопривредне радове, а оно по чему је такође познат је и сакупљање народних пословица.

Његова монографска дела су : “Пољска привреда у народним пословицама“ објављена 1925. у Београду, “Моба и позајмица, народни обичаји удруженог рада“, из 1929., “Згон или кулучење ван места становања од средњег века до наших дана“, “Речник наших старих мера у току векова“, итд.

– Ако су народне пословице, између осталог, правилник понашања и деловања у разним животним околностима, зашто их онда не бисмо тако и користили – размишљао је Милан Влајинац. Зато је још у то време саставио збирку у којој се народне умотворине претражују као у рачунару. Тако је и настала књига “Пољска привреда у народним пословицама“.

До тада, пословице су у збиркама сврставане по азбучном реду, по систему који је примењивао Вук Караџић. Знало се за једну збирку у којој су пословице груписане по најзначајнијој речи, али за књигу у којој ове народне умотворине говоре и уче о једној теми, нико до тада још није чуо. А шта је, заправо, Милан Влајинац урадио?

Народне пословице стваране су како би се народ подучио и то су по њему била народна правила за живот и рад. Пословице су ненаписани народни законик. Ако је то већ тако, значи да их треба користити као правилник понашања  у разним приликама. Међутим, кад би неко хтео да искуство и мудрост пословице примени у свакодневном животу, изгубио би много времена тражећи праву пословицу која би му помогла да реши невољу. Зашто је одлучио да групише пословице баш о овој, а не некој другој теми, Влајинац  је објаснио следећим речима: „Главно занимање нашега народа, који је стварао пословице, одувек је било, па је и сада, пољопривреда. Како су, међутим, те пословице потицале понајвише из стеченог животног и радног искуства појединаца и целога народа, то је сасвим природно што међу нашим народним пословицама има сразмерно највише таквих које имају непосредне или посредне везе с тим главним народним занимањем.”

Свестраност приликом бирања облика народних умотворина Влајинац је применио и на њихово место настанка. Уз сваку пословицу Влајинац је назначио извор одакле је преузета, а ознака „Врање” значи да се та пословица први пут објављује и да ју је он сам записао у свом родном месту. Такође, саставио је и „Речник мање познатих речи” како би пословице из његове књиге што боље постигле свој циљ.

У ноћи 4. новембра 1941. године немачки војници одвели су га у логор на Бањици с групом угледних Београђана. Нарушеног здравља, пуштен је након три месеца. По завршетку Другог светског рата посветио се историјским и етнографским истраживањима и писању свог капиталног дела, четворотомног “Речника наших старих мера у току векова“.

Милан Влајинац био је породични човек. Оженио се Милицом са којом је имао двоје деце, Гојка и Милену. Умро је 4. априла 1964. године у 87. години живота.

Врањанац, Милан З. Влајинац је човек који је много учинио за српски народ, а који је неправедно запостављен и за кога мало ко зна.

Извор: Казивања потомака Милана Влајинца, “Знаменити Врањанци“, Љубица Здравковић Џонов

Захваљујемо се породици Влајинац на уступљеним фотографијама и сарадњи.

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.