Даринка Мишковић, чувена Баба Дика – жена која је волела врањску чаршију

Ова прича је сећање на једну жену која је оставила неизбрисив траг исписан на страницама друштвене историје старе врањске чаршије. Високог раста, јасних црта лица и крупних црних очију, обучена у црну хаљину до пете, са зепама на ногама, опасана кецељом и обавезном шамијом на глави, чувена Баба Дика је била прва жена приватна предузетница у старом Врању.

Даринка удата Мишковић била је најстарија ћерка ужара Томе и Магде која је била родом из Купининца. Рођена је 1884. године. Живела је са родитељима и сестрама Ванком, Васком и Станом у насељу Оџинка. Од најмлађе сестре Стане чувене Караминге ауторке песме „Димитријо, сине Митре“ била је старија 19 година.

Њен животни пут је био трновит. Удала се млада за Петра Мишковића, рођеног 1876. године, који се из Призрена доселио у Врање са полубратом Трајком. Дика је пре удаје била заљубљена у једног момка који није хтео да је ожени јер је била Оџиндолка – девојке које су живеле у насељу Оџинка тако су звали што је за њу, поноситу, био погрдан надимак и зато што је била из сиромашне породице. Пристала је да се уда за Петра посластичара који је желео само да ожени лепу девојку каква је била Даринка и није му било важно из какве породице је девојка. За Петра су говорили да је „задржан“ човек што значи да је био добростојећи домаћин.

Петар и његов полубрат су били посластичари, и знали су тајне овог заната тако да су били пионири у овом послу у врањској чаршији. Трајко је за живота имао посластичару која се налазила преко пута Градске цркве. Као и многе старе радње, ни ње више нема.

Дика и Петар су најпре живели у кући у улици преко пута старе болнице коју је њихов син Ратобор продао 1963. године. Ту кућу су делили са чувеним професором Антићем познатијем као Кепа. Зарађивали су за новац тако што су правили бозу, сладолед и продавали их уз помоћ младих момака који су напитке носили у кантама на леђима и продавали у чаршији. Испред породичне куће у којој су живели имали су „леденицу“ – просторију у којој су чували посуде са бозом на леду. Ово освежавајуће пиће правили су на старински начин од кукурузног брашна које се потапало водом и природно врело на сунцу, а касније склањало у „леденицу“. Лед се у току зиме секао на реци Морави и допремао у леденицу која је служила као фрижидер. Зиме су биле јаке тако да се лед није топио.

Боза је и данас у граду под Пржаром пиће које освежава и пије током летњих месеци, али на жалост праве га старе домаћице и само још један посластичар у граду. Петар је имао и калупе за бомбоне тако да су правили и продавали и ову посластицу.

Дика и Петар нису могли дуго да имају децу, пуних 12 година. Добили су сина у ратним годинама, далеке 1915. Њихов венчани кум и добар пријатељ чувени Бранко Циврић дао је име детету Ратобор зато што је рођен у ратним и тешким годинама. Ова два добра друга су заједно кренула на ратиште баш у дану када је било заказано крштење Дикиног дуго очекиваног порода. Цео њихов пук је стао  испред Саборне цркве како би сачекао да кум, њихов војни друг, обави чин крштења детета и тек онда отишао у бој.

Дика је остала сама са сином. Радила је по цео дан. Њени потомци су причали да је зарадила два пуна ћупа златника која је предала мужу када се вратио из рата. Од тог новца купили су велики локал који се налазио на месту данашње књижаре Нолит у центру града и стамбени објекат који је касније срушен у улици Народног Хероја. На том месту је њен најстарији унук Србољуб Мишковић познатији као Биба, који ју је обожавао, сазидао нову кућу.

Дика је за живота сазидала још једну кућу у дворишту. Она је срушена 2017. године и на том месту је данас стамбена зграда. Локал који су купили налазио се у главној улици која се звала Краља Александра. Радња је била пространа, а красила су је два велика излога. Назвали су је „Корзо“. Имао је пет великих просторија које су служиле за припрему посластичарских производа.

У тој улици, постојала је једна пекара, обућарска радња породичног пријатеља ове породице, Ристе Болумача. Радила је и продавница играчака, сајџија и књижара.

Цела породица Мишковић је била вредна. Син Ратобор који је био привржен мајци оженио се Радмилом Ристић рођеној 1920. године у Зајечару и добио два сина, Србољуба и Петра. Устајало се у цик зоре како би се тесто замесило и све припремило за продају. Интересантан је рецепт за чувени крем кога се старије генерације Врањанаца још увек сећају. Кажу да више никада нису јели такав крем. Тајна рецепта је била само у дугом кувању и мешању смесе која се правила од брашна, воде и шећера. Тај крем се касније сипао у мале стаклене посуде, а преко крема би Дика нарендала чоколаду. За то време, после Другог светског рата, радња која је била приватна била је најпопуларнија у граду. Највећа гужва је била четвртком и недељом када је војска имала излазак а како јој није било дозвољено да одлази у кафане, посластичара је била њихово омиљено место.

Глава породице Петар је био прави трговац и знао је да склопи добре послове који су им доносили профит. Права уметност је била добити концесију у врањској касарни  где је пре Другог светског рата било много војске. Имали су бројну радну снагу и младе момке који су учили занат и касније постали познати посластичари.

И током Другог светског рата, радња „Корзо“ је радила. Баба Дика није посустала без обзира што се њен син налазио у заробљеништву у Бугарској. После ослобођења, тадашње власти су одузеле имовину породици Мишковић и на име тога они су добили данашњи локал на углу нове зграде која је сазидана на истом простору у истој улици која је добила нови назив Маршала Тита. И данас се овај локал који је и даље у власништву породице Мишковић, назива Баба Дика, налази на истом месту, али у улици која данас носи назив Краља Стефана Првовенчаног. И даље се Врањанци налазе код Баба Дике.

За две послератне године колико радња није радила, Дики се душа разболела. Она, према казивању својих потомака, није била жена која би седела у кући, плела или везла. Она је била жена чаршије, а њен живот су били људи са којима је делила и добро и зло. Није могла да поднесе ни то што је њен син по повратку из заробљеништва радио у Посластичарској задрузи како би зарадио „за леб“. Баба Дика је била неписмена жена, бритког језика и бистрог ума. Тачно је знала да израчуна колико ко треба да плати, у сваком тренутку је знала и колико је муштерија прошло кроз радњу и ко је колико потрошио.

Вратила се у живот када је опет почела са радом. У новој посластичари која добија њено име „Баба Дика“ проводи дане и ноћи. Долазила је прва и задња одлазила са посла. Чак није хтела ни да руча ван радње тако да су јој чланови породице доносили ручак. А после ручка је волела да попије чашу комињака или хладног белог вина популарни шприцер. Вино и сифони са сода водом су се у то време хладили на леду. Једног дана док је била сама у радњи, сифон је пукао и парче дебелог стакла јој је пресекло вену на руци. Она је сама отишла на Хируршко одељење старе болнице где су јој зашили руку и једва повратили. Људи су причали да су знали тачно којим је улицама прошла Дика тог дана по крвавим траговима које је остављала за собом покушавајући да се спасе. Нарушеног здравља, после тешког порођаја који је на њу оставио велике последице, ово је била кап која је прелила пуну чашу. Изгубила је снагу и главни посао препустила својој породици, али је и даље седела у радњи или испред ње „да се разговара“.

С обзиром на то да се у близини налази основна школа, сви ђаци су долазили код Баба Дике на бозу и лимунаду, куповали су ручно прављене бомбоне, погачице са јогуртом, сендвиче као и на чувени крем са чоколадом и сладолед. Сви производи који су се продавали били су ручно направљени.

Радња је према речима њених потомака била амбасада за сву децу. Данас су то људи старије доби који се сећају посластичаре и често питају да ли неко зна да у породици направи такве посластице као што су некад биле у радњи.

Дика је даноноћно била у дућану и по тој вредноћи и чистоћи је и остала упамћена. Знала је и лепо да пева и игра, али не као њена сестра Стана Караминга која је била чувена краснопојка и играорка. Такође, жена изузетне лепоте која се прославила казивањем и писањем песама на основу истинитих породичних догађаја. Њена песма „Димитријо, сине Митре“ сведочи о трагедији породице и једна је од најпознатијих песма старе народне музике. Овде треба рећи да су ове две сестре Караминге, Даринка и Стана биле како кажу Врањанци „жива ватра“ док су остале две, Ванка која се удала за ковача Душана Албатина и живела у Горњој Чаршији и Васка која је живела у Београду са породицом, остале непознате јавности.

Као млада Даринка је за свечане прилике облачила градску врањску ношњу са обавезним либадама. Славила је Митровдан свечано и кућа је тог дана била препуна гостију. За ту прилику долазила је млада девојка да послужује госте. Након жита, обавезно је било слатко и вода док би се на сребрном послужавнику служило алкохолно и безалкохолно пиће у стакленим чашама и на крају и ситни колачи и кафа.

Њени потомци су често причали о њеној скромности. Пошто је у њеној кући увек било пуно људи за доручак спремао би се бокал са кафом – цигуром и бокал са млеком. Једног јутра, њен син је замолио да помеша млеко и кафу (као што је видео код других) како би добио белу кафу она то није дозволила. Рекла је „Или кафа или млеко. У моју кућу не могу те господске измотације“.

Баба Дика је имала три зета и лепо живела са њима. Породице су се посећивале и поштовале на начин који је непознат за данашње савремено доба. Разговори су били пуни љубави, пре свега поштовања и толеранције.

 

 

Од њеног унука Србољуба, који је до краја свог живота није преболео и заборавио, је и ова прича:

У Врању је било незамисливо да се зима дочека без комињака, пића по којем је чаршија била препознатљива. Правио се од преврелог вина, складиштио у бурадима и трајао најкасније до фебруара. Једино је Дика имала комињак током целе године и служила га гостима.

Њен зет Воја Аврамац, муж Стане Аврамовић Караминге је био њен радо виђен гост. Поред кафе и обавезног слатка, Дика га је служила комињаком.

– Дико, нико нема комињак као ти, алал нека ти је. Сви смо га попили а само ти у марту у цело Врање имаш комињак – говорио је Воја иако је добро знао да она долива воду у бурад како би вино опет прeврeло.

Баба Дикини потомци је често спомињу и цитирају. Посебно у јесен када почиње сезона ломљења ораха. Наиме, за колаче које су се припремали у радњи била је потребна велика количина ораха. Баба Дика је окупљала све чланове породице и момке који су радили код ње како би јој помогли да очисти орахе. Како их не би јели, она их је терала да певају, јер док певају не могу да једу. Говорила је „Појте децо, појте“.

Била је љубитељ спорта и ватрени навијач ФК „Динама “ зато што је њен унук играо фудбал. Он памти да је она док је он „играо лопту“ на игралишту које се налазило у Сараини, на простору где је сада Диспанзер за плућне болести, долазила да га гледа. Обавезно је са собом носила троножац како би седела и на миру гледала свог унука.

Динамо је 60-тих година прошлог века играо у Грделици квалификације. Победио је и прешао у виши ранг такмичења. Верна публика је пратила врањске фудбалере у камионима у којима су биле постављене клупе за седење, док су играчи путовали аутобусом. При повратку у Врање, организовано је велико славље. Колона је пролазила главном улицом. Дика је изашла испред радње и навијала из свег гласа „Динамо, Динамо, Динамо“ на одушевљење целог тима.

Рано је остала без Петра који се разболео и умро 1937. и није дочекао рођење првог унука. Он је пред смрт сву њихову имовину преписао на сина, јер се бојао да се његова жена која је још увек била млада и лепа не преуда и да се имовина не подели, иако је она углавном све својим радом и трудом стекла. Даринка је до краја живота из поштовања према свом супругу кога је много волела носила црнину.

 

 

 

 

 

 

Ратобор Мишковић је кренуо стопама својих родитеља и био најпре квалификован мајстор посластичарско – бонбонијерске струке потом је положио и мајсторски испит за овај занат 1951. Признање му је те године уручено од стране Народног одбора Федеративне Народне Републике Југославије. Његов млађи син носи име свог деде – Петар, а унук његово име – Ратобор.

Баба Дика је много волела сина јединца. Пошто је као дете био болешљив, она је на сваки Велики петак светила масло за његово здравље. У аманет снаји је оставила да кад она умре, да се не прекида овај обичај. Њен син је умро 1986. а снаја 2007. године.

Када се у Врању уводила канализација, шесдесетих година прошлог века, Баба Дика је код некадашњег биоскопа „Слобода“ упала у отворену шахту и поломила карличну кост. Легла је у кревет и убрзо након овог догађаја преминула у недељу 1969. године.

 

Баба Дика је волела људе – знала је чаршију и чаршија је њу знала. Живот је провела на врањској калдрми.

 

 

Овај текст је написан на основу сећања њених потомака и људи који су живели у њено време.

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.