Станиша Стошић – Павароти врањске песме

Певач народне музике Станиша Стошић рођен je 26. јула 1945. године у селу Врбово код Владичиног Хана. Заволео је јужњачки мелос у Учитељској школи у Врању, где је свирао виолину, био солиста у хору и имао прве часове певања. Станиша је први пут запевао 1963. године у Радио Београду чији је остао дугогодишњи сарадник. Каријеру је градио широм република бивше Југославије и свету.

Фото: Screenshot

Са песмом „Стојанке, бела Врањанке“ победио је 1966. године на фестивалу „Златиборски нарцис“. Познату песму „Лела Врањанка“, Станиша је снимио 1972. године. Аутор текста песме је Драган Токовић, иако многи мисле да је ово изворна песма. Мелодија је оригинално грчка и искоришћена је у филму „Петпарачке приче“ Квентина Тарантина.

Репертоар овог истакнутог уметника чинило је око 3.000 песама од Триглава до Ђевђелије. Посветио је живот завичајним песмама које су пуне чежње, туге, љубави и патње. Од познатих хитова издвајају се „Лела Врањанка“, „Димитријо, сине Митре“, „Симбил цвеће“, „Због тебе, моме убава“, „Стани, зоро, стани“, „Бело Ленче“, „Шано душо, Шано мори, отвори ми врата“ и многи други. Није желео да снима истант – хитове, тако да је одбио многе понуђене песме, јер је хтео да задржи свој ниво.

Његови најзапаженији албуми били су  „Антологија врањанских народних песама“, „Моје најлепше песме“ и „Жал за младос“.

О својим почецима Станиша је рекао: „Када сам се определио за певање, знао сам ко су ми били прадедови, шта су певали и шта значе корени. Ми смо тај појам заборавили, а он је јако битан у опстанку сваког народа. Певач треба да остане у границама свог завичаја.”

Станиша се оженио у 43. години, а супруга Љиљана и синови Стефан и Душан били су му највеће богаство. Преминуо је после дуге и тешке болести 8. априла 2008. године у Београду у 63. години. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана.

Од 2009. године Трг испред врањског музеја носи име по њему, а 2012. године испред музеја је постављена и његова биста. Споменик је дело академског вајара Зорана Ивановића.

12. генерација Учитељске школе која је своје школовање завршила 1966. године и отиснула се у свет образовања посветила је песму свом другу Станиши Стошићу за кога кажу да је био добричина и сакупљач туге.

 

„ Нема те више ни у једном годишњем добу
тако си брзо кроз живот протрчао,
ветре благи, с тужнога југа, славују
наших брегова, добри сањару
имали смо у теби поносног друга
сећање на тебе чувамо као златну пару.

Пролеће је опет…и симбил цвеће мирише,
над Врањем твојим лију мајске кише
Моравом што змни, теку плахе воде
и бели багрем цвета и мирише,
у неповрат одоше наша пролећа и лета
и нема их више.

Ми другови твоји, поносни на тебе
јер по слави твојој и за нас се зна
шаљемо ти тужну поруку на крају
не умиру они чија дела трају“

Извор: Википедија и Wikiwand

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.

 

 

Share.