Са врањске калдрме међу светитеље – Отац Јустин Поповић

Архимандрит Јустин Поповић рођен је на Благовести пресвете Богородице, 25. марта по старом, односно 7. априла по новом календару 1894. године у Врању, од оца Спиридона и мајке Анастасије. Рођен на Благовести, на крштењу је добио име Благоје.

Све до његовог деде Алексе, породица Поповић била је кроз најмање седам узастопних колена свештеничка. У крилу такве породице млади Благоје је прошао школу домаћег хришћанског васпитања и православне побожности. Са 14 година почео је да изучава Јеванђеље. Волео је светог Јована Златоустог и молио му се целог живота. После завршена четири разреда основне школе у Врању, најпре је завршио деветоразредну београдску богословију Светог Саве, где је за професора имао горостасног Николаја Велимировића.

Чим је почео Први светски рат он ступа у чету младих болничара и са српском војском повлачи се преко Чакора, Црне Горе и Албаније до Скадра, крајем 1915. године. Не могавши раније, због родитеља, да оствари своју давнашњу жељу и намеру да се замонаши, двадесетогодишњи Благоје, по благослову митрополита изгнане Србије Димитрија, прима монашки постриг у православној цркви у Скадру, и то на дан Светог Василија Великог, на Нову 1916.годину. Тада узима монашко име Светог Јустина Мученика и Философа. Избор овог светитеља за имењака и заштитника био је израз његове младалачке, али и  и доживотне, двоструке љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа.

Са групом младих даровитих богослова Српске цркве бива упућен на богословске студије у Петроград, а затим прелази у Оксфорд, да би се по завршетку рата и студија у Енглеској, вратио у Србију и постао наставник Богословије у Сремским Карловцима. Одатле је убрзо отишао на  Атински универзитет да би тамо успешно докторирао.

Колико су теолошке мисли Оца Јустина биле напредне за оно време говори и чињеница да је у једном моменту склоњен са места уредника часописа “Хришћански живот“. Реч је о месечном  часопису који је покренут 1922. године на Карловачкој Богословији са циљем да шири хришћанску културу и црквени живот. Како је овај ударац Ава Јустин доживео најбоље се види из чланка под називом “Јона на броду српске цркве“. Овај чланак први пут је штампан у часопису “Хришћански живот број осам и девет за 1927. годину.

Као професор Догматике на Богословском факултету у Београду Отац Јустин 1938. године са групом српских мислилаца оснива прво Српско философско друштво, јер је целог живота био философ, увек отворен за  суштинске филозофске и богословске проблеме.

Током Другог светског рата отац Јустин делио је судбину српског народа и Српске Цркве: живео је по скривеним српским манастирима преводећи патристичке и хагиографске списе и бавећи се егзегезом Новога завета. Учествовао је у писању Меморандума Српске Цркве о страдању Срба у злогласној Нeзависној држави Хрватској. Како Универзитет у Београду за време немачке окупације није радио, него су од 1942. године само обављани испити, иако је професорска комисија била изабрала професора Јустина Поповића да обавља испите, немачке власти су дуго одбијале да му то одобре. Вероватно зато што је и пре, али и током рата критиковао западну нехришћанску и нечовечну цивилизацију. По доласку нове комунистичке власти у Југославију, 1945. године, Јустин је прогнан са Београдског Универзитета, а затим је и ухапшен и затворен. Ухапшен је у манастиру Суково код Пирота и спроведен у београдски затвор, заједно са својим духовним чедом, јеромонахом Василијем, који ће касније, као Владика Бањалучки, бити прогањан, а као Епископ Жички још једном бити у затвору. Из затвора су отац Јустин и отац Василије спашени доласком у то време из изгнанства Патријарха Српског Гаврила. Замало стрељан као „народни непријатељ“, проф. Јустин Поповић протеран је из Београда, без пензије, лишен људских, верских и грађанских права. Мењао је манастире у којима је боравио (Каленић, Овчар, Суково, Раваница), али ниједна обитељ није смела дуже да га задржи. По промислу Божјем, међутим, у једном сусрету у Београду у пролеће 1948. године, тадашња игуманија Светоћелијска, мудра и одважна мати Сара, позвала је Оца Јустина у женски манастир Ћелије код Ваљева, где ће он живети  практично у кућном притвору од 27. маја 1948. године па све до смрти 1979. Последица тог и таквог прогона довела је до тога да га чак и његови Врањанци прогоне и непријатељски се опходе према њему и кад год је дошао у свој родни град. Иако се противио рушењу куће, тадашња власт ипак је 1964. године срушила породичну кућу Јустина Поповића. Из револта, очајан и тужан због тог поступка, никада више није дошао у Врање. Ипак, поједини Врањанци, чак и кришом посећивали су Аву у манастиру Ћелије, а он би се увек интересовао за свој родни град.

Начињену му неправду Врањанци ће покушати да исправе тек 15 година након његове смрти. Наиме, на иницијативу Зорана Стошића Врањског, Епископа Пахомија и интелектуалаца из Београда, Новог Сада и Врања 1994. године у градском парку у Врању подигнута је спомен биста Аве Јустина, а истог дана и постављен камен темељац за обнову порушене  породичне куће овог знаменитог Врањанца. Данас је у овој кући смештен свеправославни центар Отац Јустин Поповић.

Kао човек и духовник Отац Јустин је увек био отворен, пун љубави за свако биће, поготову за  искрено тражећу и жедну истине интелигенцију, а нарочито за омладину и студенте. Његова су универзитетска и сва друга предавања увек била радо посећивана, а млади су га обилазили и у најтежим временима комунистичког прогона и самог Јустина и православне вере и српске цркве уопште. Међу њима су били млади који су касније постали академици и носиоци развоја српског друштва попут професора др Владете Јеротића.

Много је живих сведочења да су његова вера и ватрена оданост Христу и Истини, дубока ученост и мудрост, проницљивост и богоречитост извршили пресудни утицај на опредељење многих за монашки живот. Зато је и пре и после рата духовно одгајио и у епископску службу упутио десетину својих ученика, а у свештеничку службу и монашки подвиг на стотине хиљада младих душа. Међу њима су епископи Атанасије, Амфилохије и Иринеј.

Целокупан опус Оца Јустина обухвата око 40 томова, а од тога је до сада објављено на српском око 30, на грчком четири. Седам томова објављено је на француском језику, а један на енглеском. У рукописима и на тракама остало је после њега још око 10 већих радова, од чега су скинуте и штампане његове беседе. Чувена његова предавања у Београду о Светосављу која је држао српској школској омладини и студентима током другог светског рата, али и након ослобођења. Посебно драгоцене су његове беседе у манастиру Ћелије, које углавном сачуване на аудио снимцима представљају право благо за српски народ и православну цркву.

Отац Јустин Поповић упокојио се у Господу на дан свога рођења, на Благовести 1979. Испраћен је свенародно од мноштва српског свештенства и народа, и од већег броја православних Грка, Руса, Француза, јер су га многи, а нарочито светогорски монаси још за живота сматрали светитељем. До данас већ има преко 10 икона са његовим светим ликом у Србији. Светогорски монаси и други православци написали су му и тропар, кондак и друге делове службе.

Његов гроб крај манастирске цркве у Ћелијама постао је место поклоништва за многе побожне душе, за православне широм Балкана, Европе и Америке. Благодатна препорођајна чуда на његовом гробу и по његовим молитвама већ су забележена, а 2010. године Свети архијерејски синод увео га је у календар Светих српске васцеле православне Саборне цркве.

Захваљујемо се Епархији врањској на уступљеном материјалу, фотографијама и сарадњи.

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.