Творац новије историје Врања – Риста Симоновић Гочобан

Један од најзнаменитијих Врањанаца друге половине XX века, адвокат, новинар, писац и први директор Историјског архива у Врању је Риста Симоновић – Гочобан. Надимак Гочобан породица је наследила од претка Симона Ивановића.

Рођен је 20. фебруара 1908. године у Врању у породици у којој су његови родитељи Младен и Александра имали једанаесторо деце. Он је по рођењу био десето дете и његово је порекло чисто врањанско.

Риста Симоновић је у Врању завршио основну школу и Гимназију, а Правни факултет у Београду. Само један испит делио га је и од дипломе Економског факултета. Писао је за „Политику“, „Правду“, „Вечерњи гласник“, „Врањске новине“, „Обласну самоуправу“, „Слободну реч“. Опробао се и у радијском новинарству.

Одувек је волео и куповао књиге, сакупљао часописе и новине и од тога направио сопствену библиотеку са више хиљада наслова. Између два рата, водио је Грађанску касину. Био је потпредседник, а једно време и књижар. Известан период руководио је Метеоролошком станицом.

Бавио се документаристичким и научно–истраживачким радом. Објавио је више стотина новинско-информативних и научних радова, укључујући и библиографије, студије, биографије најпознатијих Врањанаца, расправе, документаристичке и друге радове у 19 својих књига, без којих је приступ изучавању културе и историјске прошлости Врања готово немогућ. У оставштини Ристе М. Симоновића налази се његова недовршена библиографија „Моји објављени радови“, у коју је уврстио 290 радова. Приликом прикупљања грађе није имао помоћ земљака, више су му помагали из других крајева, а највише из Загреба.

Оженио се тихом и скромном Катарином 1944. године. Имао је четворо деце, три сина и кћер.

Његова породица живела је у тешким условима, а издржавао је бавећи се земљорадњом. Никада није придавао значај материјалним стварима. Након завршетка факултета није могао да се запосли, док му није помогао његов зет Иван Илић, супруг чувене докторке Гочобанке, и ангажовао га као адвокатског приправника у својој канцеларији 1938. године. Управо му је сестра спасила живот када су Бугари окупирали Врање, јер је била призната у свом послу и успела да их убеди да га пусте. Тада је био први на списку за ликвидацију од двадесетак важних Врањанаца, а за време окупације три пута је хапшен.

Симоновић је познавао све истакнуте личности старог Врања и одржавао контакте преко писама са значајним људима из целе бивше Југославије. Није знао шта је годишњи одмор и са породицом никада није летовао. Није седео по кафићима и ресторанима, али је и последњи динар давао за њему драгоцене хартије.

Када је узнапредовао у каријери, почео је да смета главним функционерима у граду који су углавном били нешколовани. Никада се није бавио политиком, нити је о њој говорио, чак ни у кући, а био је у изгнанству и немилости све до 1962. године.

Био је опчињен ликом Боре Станковића и никада није одустајао од неговања успомене на њега. Након породице, дела овог књижевника била су му преокупација. Симоновић је био члан и првог Одбора Борине недеље, када је ова манифестација установљена 1967. године. Дао је велики лични допринос већ традиционалним свечаностима у славу и част Боре Станковића и одиграо важну улогу приликом формирања Меморијалног музеја овог књижевника. Њему су чак и непознати људи широм света слали сваки превод дела Станковића на који би наишли, чланке и податке.

Када је 2008. године изашао списак Министарства културе најтраженијих наслова по броју откупљених примерака, међу делима Вука Драшковића, Паула Коеља, Моме Капора, нашао се и наслов „Живот и књижевно дело Борисава Станковића“ аутора Ристе Симоновића.

Био је ангажован као повереник – волонтер Завода за заштиту споменика културе Србије. Први је пописао све историјске споменике у Врању, обавестио Завод где се налазе, кад су саграђени и да ли их треба ставити под заштиту државе. Слао је и фотографије тих споменика које је сам израђивао.

Ристу Симоновића живот није мазио, али му је зато пружио неизмерне тренутке радости и поноса са својом децом и унучићима, које је учио да буду часни и поштени људи. Децу је изузетно волео, али ту љубав није јавно показивао, док је према унуцима био нежан и пажљив. Потенцирао је да има десеторо унучића и да су сви високо образовани. Данас су скоро сви у иностранству и толико успешни да је међу њима и доктора наука. Увек је славио Светог Николу, Светог Саву, Ускрс и Божић.

Један од његових потомака је Томислав Р. Симоновић, рођен у Врању 1950. године, који је са браћом и сестром приредио Друштвену историју Врања од краја 19. до краја 20. века Ристе М. Симоновића. За дан Града Врања 31. јануара 2014. додељена му је повеља захвалности, за изузетну сарадњу и допринос у расветљавању и афирмацији историјских чињеница Врања и југа Србије.

Риста Симоновић – Гочобан умро је у 91. години живота. Творац је новије историје Врања. Према речима новинара Миодрага Пешића, један је из невелике плејаде врањских истраживача и прегалаца, који је у темеље историјског памћења и културну баштину града уградио огроман допринос очувању готово свега релевантног што је протутњало кроз XX век.

Коришћена литература и фотографије: Здравковић Џонов Љубица (2015) Знаменити Врањанци.

Врање: Историјски архив „31. јануар“

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.