МОГН Врање: Глас за једнакост!

Међуопштинска организација глувих и наглувих у Врању, као једна од најстаријих организација, постоји од  1956. године.

-Као датум оснивања организације узима се 20.јули 1956.године јер је тог дана донешена одлука Главног одбора Савеза глувих Србије у Београду за оснивање организације у Врању. Основана је због тога што се у том после ратном периоду створила потреба за оснивање једног таквог удружења које би помагало глувим и наглувим људима. Најпре је 1955. године формиран Иницијативни одбор од девет чланова кога су чинили представници социјалне заштите, Црвеног крста, просвете и родитељи деце која су била глува са иницијативом да се пре свега утврди бројно стање глувих на територији Врања и приликом пописа је евидентирано око 212 људи са оштећеним слухом. Годину дана касније креће се у правцу описмењавања тих људи, укључивања у разне радионице и први који је радио са глувима био је Павле Дончић који је касније радио и у школи за децу. Савез глувих и наглувих Србије тада је обављао велики део посла радећи на томе да се у целој Србији прошири мрежа Удружења за људе са оштећеним слухом, како би преко тих удружења деловао и сам Савез и како би што адекватније била пружена услуга људима  са оштећеним слухом – рекла је Симоновићева.

Удружење данас броји око 180 чланова узраста од две до 83 године, 11 чланова је из Врања а остали су из других општина. На самој територији Пчињског округа има преко 900 људи са оштећеним слухом, различитог интезитета, мањим и већим оштећењем слуха.

-Захваљујући Општинској организацији глувих и наглувих у Врању живот глувих и наглувих особа је донекле олакшан јер је употпуњен бројним активностима. У преподневним сатима чланови користе просторије за дружење, играње шаха, домина, пикада, стони тенис, зависно од интересовања. У поподневним часовима  одржавају се активности – фолклор, драмска и рецитаторска секција, обележавање важних датума и разне друге радионице. Раније је постојало велико интересовање за спортску секцију, међутим од 2007.године приоритет су драмска и фолклорна секција – објашњава  Симоновићева.

Ова организација је позната по Међународном фестивалу пантомиме P (h)antomfest, јединственим на југу Србије, који је подржан од стране локалне самоуправе, док је фолклорна секција ове организације побрала бројне награде на различитим фестивалима игре и песме. Чланови су и део Савеза за спорт и рекреацију инвалида Врања. Такмиче се у дисциплинама: атлетика, стони тенис, пикадо, шах, мали фудбал и одбојка.

Међутим и поред бројних успеха које постижу, проблеми са којима се суочавају глуве и наглуве особе су бројни и различити: одлазак код лекара, у банку, школу, Градску управу, адвоката, суд или било коју институцију није могућ без тумача српског знаковног језика којих нема довољно, само два.

Закон о употреби знаковног језика усвојила је Народна Скупштина Републике Србије 28.априла 2015. године и он је тренутно једини закон у Србији који се директно односи на одређену категорију становништва са инвалидитетом. Тим законом уређује се употреба знаковног језика, односно право на употребу услуге тумача за знаковни језик, начин употребе услуге тумача за знаковни језик, мере за подстицање примене и унапређење употребе знаковног језика кроз информисање и образовање на знаковном језику и друга питања од значаја за употребу знаковног језика.

Али се ни овај закон не примењује у пракси на начин на који би требало. Ниједна институција, осим Државне апотеке нема тумача српског знаковног језика који при том није документован што доводи до најосновнијег проблема који имају глуве и наглуве особе, а то је проблем у комуникацији односно одстутност равноправне комуникације која са собом ланчано повлачи и друге пре свега друштвено социјалне проблеме и дискриминацију. Заступајући глуве особе пред органима јавне власти, организација се труди да подигне свест људи, да одклони све облике дискриминације глувих и подстакне примене домаћих и међународних закона који питање третмана глувих особа везују за област људских права.

-Највећи проблем је комуникација зато што већина чланова користи знаковни језик и на неким местима је то представља проблем. Чланови удружења би желели да имају мање проблема у здравственим установама односно да имају предност. Ту је и Правилник о телесном оштећењу за кога се чланови боре, каже Симоновићева, и признавање одређеног процента телесног оштећења. На томе се већ ради и надам се да ће њихове жеље бити услишене.

Међуопштинска организација глувих и наглувих Врање сарађује са другим уружењима.

-Сарадња са осталим удружењима постоји и заснива се на размени информација које су нам значајне за рад. Посебно би истакла сарадњу са Удружењем у Лесковцу где смо на њиховом обележавању 70 година постојања , учествовали са тачкама пантомиме. Затим, постоји сарадња са Удружењем из Ниша као и са Савезом глувих и наглувих Србије, рекла је секретарка врањског удружења.

-У комуникацији са особом оштећеног слуха најважније је гледати је у очи и обратити пажњу где се налази светло које не треба да иде у очи особи са оштећеним слухом. И увек када постоји треће лице, треба објаснити особи са оштећеним слухом да не причате у вези ње, како се неби осећала непријатно. То су нека правила понашања приликом разговора са особом са оштећеним слухом, рекла је на крају разговора Снежана Симоновић секретарка Међуопштинске организације глувих и наглувих.

Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања.

Извор: Међуопштинска организација глувих и наглувих у Врању, Савез глувих и наглувих Србије

Фотографије: Међуопштинска организација глувих и наглувих у Врању