Према расположивим подацима, у Србији око 10 одсто становништва чине особе са инвалидитетом иако ће многи стручњаци који прате ову област рећи да је тај број већи и да се креће до 15 одсто због немогућности идентификације инвалидитета. Статистика показује да је у нашој земљи већи број жена са инвалидитетом око 58 одсто, док је према врсти проблема највећи проценат оних који имају проблем са ходом, а најмање је особа које имају проблем у комуникацији.
Данијела Милосављевић
Фото: Врањска плус
О положају особа са инвалидитетом која живе на територији града Врања разговарали смо са Данијелом Милосављевић, чланицом Градског већа за социјалну политику и локалну управу.
Како се финансирају Удружења које се баве унапређењем положаја особа са инвалидитетом?
– На територији града Врања има око 10 различитих Удружења која раде дуги низ година и дају свој пуни допринос како би се унапредио положај особа са инвалидитетом. Она имају пуно подршку града Врања и та се пракса није променила. По закону о буџетском систему, ниједно удружење не може да буде на буџету града Врања, али постоји могућност пројектног финансирања тако да се сваке године расписује посебан конкурс за Удружења особа са инвалидитетом и на тај начин се финансира њихов рад. Оно што је битно је да се та удружења финансирају и код других донора а град Врање је ту да им пружи сву неопходну подршку као партнер на пројекту. Једино на тај начин постоји могућност да се финансира било које удружење.
Који су највећи проблеми особа са инвалидитетом?
Један од највећих проблема је управо приступачност. Ми смо сведоци да је локална самопуправа доста урадила по том питању. Тротоари су спуштени како би људи у инвалидним колицима могли да се крећу али још увек нису све установе приступачне како би особа са инвалидитетом могла сама да оде и да оствари неко своје право. Општина има Услужни центар који је приступачан али ако особа у инвалидским колицима има неку другу потребу, не може да уђе у зграду општине. Такође, једна битна установа за њих је Центар за социјални рад који је смештен у згради која је стара и неприступачна за особе у инвалидским колицима. Према Закону о забрани дискриминација особе са инвалидитетом, све установе су у обавези да премосте баријере и да створе добре услове за свако инвалидно лице. На жалост, то иде споро и мислим да би требали много брже да радимо по том питању и када се нешто ради, када се нешто гради увек морамо да имамо на уму да та зграда мора да служи и особи са инвалидитетом и да буде приступачна. Шалтери морају да буду нижи такође због боље комункације. То је само неки од примера. Пуно тога мора да се одради како би особе са инвалидитетом могле саме да се крећу и остваре своја права.
Како економски оснажити особе са инвалидитетом?
Закон о професионалној рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом предвиђа да je сваки послодавац у Србији који има најмање 20 запослених у обавези да у радном односу има одређени број особа са инвалидитетом, али и ту у принципу има одступања. Веома је битан степен инвалидитета. Градоначелник Врања др Слободан Миленковић има разумевања и сензибилисан је за потребе особа са инвалидитетом и он лично даје свој велики допринос да се што више особа са инвалидитетом запосле. Град Врање је доста особа запослио у јавним установама док компанија Јумко има погон у којем запошљава искључиво особе са инвалидитетом и то је једно од решења како могу економски да се оснаже особе са инвалидитетом.
Они треба да имају мањи број година радног стажа како би остварили право на инвалидску пензију и посао је за њих олакшање, јер се осећају као корисни чланови друштва јер не зависе од државе и од родитеља. Инвалиди који имају мањи степен инвалидитета могу да раде, али с друге стране имамо особе које су изоловане из друштва и виде се само кад имају потребу да иду код лекара али су у принципу заборављени због своје болести. Медији су када говоримо о социјализацији ових особа јако важни јер промовишу све могућности које постоје за особе са инвалидитетом. Рецимо, они могу да се пријаве да бораве у установама које им пружају одређене услуге као што је Дневни боравак. Имамо их два на територији града Врања. Један је Маштоленд, а други у организацији МНРО.
На који начин град Врање помаже особама са инвалидитетом?
Та област је увек била скрајнута. Они имају своја Удружења и преко њих остварују своја права. Град Врање је први пут обезбедио помагало инвалидном лицу да премости баријеру односну препреку коју има. Спратност зграде је у питању, родитељи су старости преко 60 година и више нису у стању да своје инвалидно дете спуштају низ степенице у инвалидским колицима тако да је град за њих обезбедио гусеничар. Мало је дуже трајала процедура која је била у складу са законом али смо успели да помогнемо овој породици која је задовољна што своје дете сада може да изведе у отворену социјалну средину. Поред породице Цветковић којој смо помогли има још много породица чији су чланови особе са инвалидитетом и чији је највећи проблем управо та приступачност објеката у којим живе. Град Врање је започео процедуру измене Одлуке о социјалној заштити где ће бити уврштен овај вид материјалне подршке и другим породицама, набавка гусеничара или неког другог ортопедског помагала које није на листи Фонда за здравствену заштиту Републике Србије. Након измене Одлуке о социјалној заштити, овакав вид материјалне помоћи биће омогућен преко Центра за социјални рад.
Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања
