Своју животну причу, председник Удружења особа са параплегијом у Врању Срђан Трајковић, почео је евоцирањем успомена из периода када је имао 17 година.
– Тада сам пао, на базену и повредио вратни део кичме, пети пршљен. Остао сам непокретан и везан за инвалидска колица. Моја рехабилитација је трајала дуго, једно пет до шест година нисам долазио кући у родно Врање. Након тога, годину дана сам боравио на Институту за рехабилитацију у Сокобањској улици у Београду, био сам у Бујановачкој Бањи годину дана, у Рибарској Бањи као и Трепчи – рекао је он.
После шест година одсуства од куће, Трајковић се зажелео родног Врања.
– Прва жеља ми је била да кад некад дођем до неких пара нешто отворим, малу посластичару, зацртао сам за срце да ће бити тако. Пуно људи који не живе у Врању, пита за Бору Станковића и оца Јустина Поповића. Нисам много обраћао пажњу на то и нисам знао да их толико људи поштује. Када одеш на страну, то се види.
И још шест година, како је рекао, седео је код куће.
– Дакле, око дванаест, тринаест година укупно нисам излазио из куће. Читао сам пуно књига и гледао да се што више образујем, завршио сам средњу школу на смеру машински техничар. У једном тренутку сам решио да не може више тако и донео сам одлуку да оснујем Удружење особа са параплегијом Врање. И то се десило 28. марта 2003. године.
Након толико времена, јако му је значило склапање нових пријатељстава.
– Десио се онај проклети рат, другови су нам гинули у војсци. Свака мајка је волела да њено дете прво заврши школу, друго да се запосли, треће да га пошаље у војску, организује банкет и све остало. Нажалост, ја то нисам доживео, гледао сам да се што више рехабилитујем. Пуно сам људи упознао, рецимо Светислав Марјановић из Лесковца ми је пуно помогао. Како? Рекао је: „Срђо, ајмо из куће!”. После толико година, људи су ме заборавили, а и пуно њих из моје генерације се оженило и удало.
Када је први пут изашао из куће, мислио је да сви гледају у њега.
– Тако је у Врању, али и у другим градовима и то је сасвим нормално, схватио сам да је то тако. Такав је менталитет код нас, да када виде особу са инвалидитетом окрећу главу, на неки начин понашају се као да имамо неку болест коју можемо да пренесемо, а шта је у ствари у питању? Само наша промисао. Хоће људи да нам помогну, али ми то не знамо. И ја када видим здравог човека да криви, јако ми је тешко, али ја то не смем да му кажем, не смем да га дискриминишем, већ да му помогнем и да га охрабрим. Тај први наступ је јако битан, јер много људи уопште не излази због тог сажаљевања, мисле да их сви гледају.
Трајковић је утеху у тешким данима пронашао у вери.
– Довео сам 15-ак особа са инвалидитетом у цркву, редовно је посећују и то ми је јако битно. Присуствују литургији како би се духовно надоградили. Само Бога у срце и све иде напред. Молиш Исуса и видиш да ако данас нешто зашкрипи, већ сутра ти се пут отвара. Одједанпут кажеш: Могуће је! Све Бог чује. Идемо даље и Боже хвала ти пуно.
Која је Ваша порука нашим читаоцима?
– Људи, несрећа долази за две секунде. Волите се, оставите цигарете, поготово алкохол а дрогу и да не помињем. Оставите коцку, гледајте да живот што боље проведете. Немојте да се свађате, волите се и стварајте потомство. Ево ја ћу са својом изабраницом покушати да добијем дете. Идемо у Нови Сад на вантелесну оплодњу, видећемо, даће Бог једну девојчицу, па после идемо даље.
Како треба да се понашамо према особама које живот проводе у инвалидским колицима?
– Особе са инвалидитетом су јако добре, стабилне као људи, никада неће да те увреде. Али се људи плаше да их не повреде. Њима треба прићи природно, најнормалније као било којој другој особи. Чак још опуштеније, питајте „Како сте, шта радите?”. Имали смо пуно семинара и едукација где постоји систем како они спавају и иду у тоалет, то се плаше да их не питате. Да ли носе катетер, да ли носе пелене, или када је љубав у питању, ту су они мало више скептични и о томе неће да причају и због тога се неки повлаче.
У оквиру пројеката „Види ме! То сам ја“ представићемо и двадесеттрогодишњег параплегичара Милоша Симоновића, који је без обзира што је везан за инвалидска колица светски, балкански и дравни шампион у дизању тегова.
Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања
Фото: Приватна архива Срђан Трајковић
