Посластичару „Борин кутак“, која се налази у Партизанској улици у Врању, председник Удружења особа за параплегијом Срђан Трајковић отворио је 2017. године. У почетку, према његовим речима, много је људи долазило у овај локал, сви пословни људи, политичари, адвокати, глумци били су ту. Идеја о називу настала је у консултацији са Драганом Станковићем, који је раније играо чика Миткета и Видом, унуком Боре Станковића.
– Све то има везе са традицијом. Пошто Врање има позориште, школу, музеј кућу, библиотеку, затим трг и улицу са његовим именом, хтели смо да се на још један начин сећамо нашег Боре Станковића јер је Врање по њему познато. У посластичари се највише служи жито са шлагом и са орасима, то је нешто најлепше, узимамо га у Жбевцу од Таскета који се бави здравом еко производњом. Једно шест-седам година он није бацио ниједну шалитру жита, чиста белија. На менију су још и домаћа Сникерс торта, нигде лепши Чиз кејк, популарна је и Чоколадна коцка. Била ми је велика жеља да служимо кафу у филџанима са ратлуком, јер сам са 15-16 година у Скопљу уживао у томе, а допали ми се и на гравче на тавче и лепиња.
Отварању посластичаре претходиле су године рехабилитације, када је Трајковић, како је рекао, упознао једну лепу, плаву новинарку која се зове Јелена Николић. Тада је радила на БК телевизији, затим на Палми, али су се односи међу њима охладили због даљине јер она живи у Београду, а родом је из Краљева.
– Пала је и поломила кук у својој 19. години. Упознали смо се у Бујановачкој Бањи и пољубили смо се, младалачка љубав. Када ми је било најтеже, она је била уз мене и то годину дана у Рибарској Бањи. Била ми је девојка. И после толико времена она се одселила у Београд и покушала да има једну, другу везу али није успела. Рекла ми је: „Ја тебе волим, хоћу са тобом да живим, ти си моја прва љубав и ја осећам само тебе и никога више.“ Хтела је од како смо се упознали да посети Врање, а ја сам тада баш био кренуо са овим моторним колицима.
Николићева је долазила на дан, два, три, седели су код куће, а онда је пожелела да свог изабраника изведе негде. Желела је да види и упозна лепоте града, осети врањски дух, да оду у Позориште и Музеј кућу Боре Станковића, Бели мост, парк. Ипак, у целом граду особама са инвалидитетом проблем је приступ.
– Мало је било хладније и кренемо ми у један кафић у Бранковој улици и ја питам власника: „Господине, можете ли да нам омогућите да уђемо?“, а он мени одговара: „Немојте да дођете само од 19 до 22 сата, тада је највећа гужва у ресторану“, као да смо једноставно други тип људи, да смо заразни или грбави. Онда сам дошао у други кафић у близини и питао и тог власника, који ми је био школски друг: „Дошла ми је девојчица из Београда, молим те да попијемо сок или кафу, да попричамо мало“, на шта је рекао: „Ми ћемо вам помоћи да уђете“. Кренем онда у трећи кафић и питам и њега да направимо приступ, кажем да желим да испоштујем пријатељицу из Београда, добио сам исти одговор како ће они да нам помогну. Онда, када сам у четвртом кафићу питао да нам направе неку рампицу, да купимо џак цемента и да избетонирамо то, речено ми је: „Када дођете, ми ћемо да вам ставимо сто напоље, па седите колико вам је воља“.
Ова ситуација повредила је Трајковића, како каже, пало му је криво, окренуо се и отишао. Замолио је Бога да му некад да снаге и здравља, укаже на прави пут да купи локал како зна и уме и отвори једну посластичару, да докаже тим људима да може. После неког времена, подигао је кредит на десет година и купио локал од 54 квадрата.
– И то сам урадио из ината, био сам упоран и имао сам пуно воље, 2007/2008. сам кренуо у ту причу. Имао сам велику жељу јер не пушим, не пијем, не коцкам се, не дрогирам се, не идем по кафанама, то ме не интересује, штедим сваки динар.
Како објашњава, можда је старомодан, али није хтео кафану, кафић или ресторан, већ посластичару у коју долазе и млађи и старији људи. Једини је урадио рампу за особе са инвалидитетом, и то не само за колица, већ је користе и жене са малом децом. Адекватан прилаз нема 99 одсто локала у граду, нагласио је Трајковић.
– Толико ме девојка наговарала да морамо да изађемо, што сам и прихватио. Има један добар локал који посећују људи који имају мало више пара, то је био једини приступачан локал. Одемо ту и онда ја као џентлмен, попијемо по једно пиће, уз то иде кисела вода, па кекс, и када је дошао рачун испало је као да смо посетили београдски Интерконтинентал, 580 динара у оно време. Тада сам отишао и никад више, хвала пуно на приступачности али је много скупо.
Период отварања „Бориног кутка“ председника Удружења особа за параплегијом кога сви у граду знају под надимнком Келенко подсећа на дружење са Јеленом Николић и остаће му заувек драго сећање.
Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања
