Највећи српски добротвор и национални херој Србије – Џон Фротингам

Један од највећих српских добротвора 20. века био је Џон Фротингам из Америке. Остао је упамћен као национални херој Србије и човек који је помогао нашем народу да опстане у тешким ратним временима. Он је и данас једна од најзначајних личности која је корачала врањском калдрмом и оставила неизбрисив траг исписан на странице друштвене историје.

Један од најпознатијих хроничара Врања, Риста М. Симоновић у свом капиталном делу „Друштвена историја Врања“ од краја 19. до краја 20. века писао је о овом хуманисти. У овом тексту преносимо вам одломке из ове књиге који се односе на Џона Фротингама и Американски дом у Врању. Такође, његов потомак Томислава Р. Симоновић објавио је истраживачки текст о америчком добротвору Џону Фротигману на сајту Културног центра Новог Сада чији су подаци такође користе у овом тексту.

Фротингам је рођен у Брунклину, у богатој и угледној породици из које потиче и један од највећих америчких сликара Џејмс Фротингам. Завршио је француски језик, свирао клавир и бавио се компоновањем. После дипломирања, музика га одводи у Беч, Минхен и Праг да усаврши технику свирања. Са Србима у додир долази преко исељеничких друштава која су свирала балканску етно музику у САД. Несрећа Србије у лето 1914. године погодила га је толико да је у више наврата донирао медицински материјал и новац за ратом захваћену земљу.

Прву помоћ упутио је ”Дому ученица” у Београду, у Крунској улици, пре Првог балканског рата, преко Мабел Грујић. Од тада, па до његове смрти 1935., његова преокупација постаће збрињавање и школовање српске ратне сирочади и организовање здравствене службе у Краљевини СХС. Када је Јелена Лозанић 1915. у име Црвеног крста Србије отпутовала у Америку, Фротингам се упознаје с њом, Михајлом Пупином и јеромонахом Николајем Велимировићем и њихов заједнички рад трајаће више од две деценије.

Када је између Јелене и Џона планула љубав, они су ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле је све време помагала деци у Србији. Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку. По избијању Другог светског рата Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ. До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.

Фротингам је најпре донирао је 10 хиљада долара што је био само почетак његовог рада на помоћи Србији и њеном народу. Фротингам у новембру 1914. године шаље читаву једну болницу за Београд, са опремом и особљем од укупно десет лекара и помоћника. Вредност болнице са свим пратећим материјалом износила је око 200 хиљада тадашњих долара.

У Врању, својим новцем, саградио је две двоспратне зграде за смештај ратне сирочади, трећу за пријем гостију. Све зграде су после Другог светског рата национализоване, а натписи који су означавали да се радило о његовим задужбинама, као и табла која је означавала његову улицу, уништени су. Две зграде у којима је ”Фротингамова српска ратна сирочад” нашла уточиште, одрастала и школовала се, срушене су и на њихово место саграђена је болница града Врања.

Данас у Врању не постоји никакав траг о Фротингаму. Сећање на овог хуманисту чува Дом ученика средњих школа у Врању који ове, 2018. године обележава 100 година од оснивања. Формиран је 8. октобра 1918. године непосредно после завршетка Првог светског рата као Американски васпитни дом за срспку ратну сирочад под покровитељством Његовог величанства Краљице Марије, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. У то време у Врању је радила и народна кухиња која је била смештена у кући Трајка Стаменковића Торовелца. Ове две установе су одиграле велику улогу у збрињавању деце без родитељског старања као и оне чији су родитељи били слабог економског стања. За те две установе може се рећи да су претече Дома ученика средњих школа. Први питомци су били смештени у Дом 25. октобра 1918. године, који је био смештен у кући Јанче Стајића у данашњој улици Симе Погачаревића број 15. Данас се овај датум званично обележава као Дан Дома за ученике средњих школа. По жељи Џона Фротингама 1921. године изграђена је нова зграда за децу, а три године касније још једна у облику ћириличног слова Г, која је после Другог светског рата припала Болници. Тек 1981. године изграђен је садашњи објекат и Дома ученика добија име по Сими Погачаревићу, ратном хероју из Врања у Другом светском рату.

У Врању је као и у Каменици Фротингама прве занатске школе у Краљевини СХС, и школовао преко 600 ученика, они који су желели да студирају, стипендирао их, без икаквог уговора и захтева за повраћај новца. Његови питомци су постали лекари, инжењери, доктори наука, генерали, кројачи, столари, железничари, народни хероји у Другом светском рату. За време летњих распуста штићеници су логоровали ван Врања, у Бањи Ковиљачи, у Врњачкој Бањи, Ћуприји, Охриду, Лебану, у манастиру Прохор Пчињски. Његов фудбалски клуб из Врања ”Америка” одигравао је утакмице у Ћуприји, Охриду, Бујановцу у који су одлазили пешице јер је као заљубљеник скаута, захтевао да сви штићеници буду физички и морално јаке личности које ће бити у стању да утичу на свеукупни развој Краљевине СХС.

Српско-американски дом у Врању у то време био је највећа установа са 30 запослених када је Општина Врања имала само пет запослених. Ратну сирочад збрињавао је из свих крајева Краљевине СХС, из Босне, Хрватске, Далмације, Македоније, Србије, Мађарске, Румуније. После Другог светског рата, неколико хиљада школованих Фротингамових штићеника са завршеним факултетима и знањем француског и енглеског језика дали су велики допринос у развоју Краљевине СХС и Југославије.

У истраживачком тексту Томислава Р. Симоновића о овом америчком добротвору који је објављен на сајту Културног центра Новог Сада стоји и да је као цивилно лице, Фротигман посветио свој живот хуманитарном раду на збрињавању српске ратне сирочади. Умро је у 57. години живота, 1935. године кад је по плану требало да се затвори дом у Врању.

Џон Фротингам био је носилац највећег броја највиших мирнодопских одликовања и највећи добротвор Србије и српског народа. За свој добротворни и хуманитарни рад он и његова жена Јелена Лозанић Фротингам добили су важна признања и одликовања. Џон Фротингам Карађорђеву звезду са мачевима и Орден белог орла са мачевима а његова супруга Орден белог орла са мачевима и Орден Светог Саве.

На крају поглавља о Американском дому у Врању у Друштвеној историји Врања, хроничар Риста М. Симоновић написао је:

”Племенито дело многих дародаваца из Америке и наше земље никада неће бити заборављено нити уништено. Американци који су осим велике помоћи у оружју и храни за време Првог светског рата и одлучног учешћа у стварању државе СХС у Версају, створили су и овај дом за ратну сирочад целе наше земље заслужили су да та племенита дела никада не заборавимо. И овај пут упућујемо им једно велико и незаборавно ХВАЛА.”

У тексту коришћени одломци из књиге „Друштвена историја Врања“ од краја 19. до краја 20. века Ристе М. Симоновић; делови истраживачког ауторског текста Томислава Р. Симоновића објављен на сајт Културног центра Новог Сада о америчком добротвору Џону Фротигману

Подаци и фотографије Дома за ученике средњих школа Врање; Слободна енциклопедија Википедија

Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.