МОССС Врање: Друштво нема довољно разумевања за слепе и слабовиде особе

Савез слепих Србије је једина репрезентативна организација слепих у нашој земљи и највећа је што се тиче удружења слепих, како по броју чланова, тако и по активностима које врши у циљу задовољавања потреба и интереса својих чланова и особа са инвалидитетом уопште. Основан је 14. јула 1946. године као резултат тежње слепих да раде организовано на остваривању својих специфичних потреба и интереса. Савез је организован на територијалном принципу и у његовом саставу делују 46 општинске, међуопштинске и градске организације, од којих 30 у централној Србији, три на Косову и Метохији и 13 у Војводини.

Чланови Савеза су слепа и слабовида лица из Србије. Евидентирано је око 12.000 слепих и тешко слабовидих лица свих узраста од којих су 300 чланови Међуопштинске организације слепих и слабовидих у Врању. Ради се о особама старости од 20 до 80 година углавном инвалидских пензионера или примаоца туђе неге и помоћи. Такође, међу члановима је велики број незапослених као и деце узраста од седам до 15 година. Укупно их је 15 а од тог броја двоје малишана је слепо. Канцеларија се налази у Лењиновој улици бб.

Секретарка ове организације Маја Ђорђевић каже да њихови чланови имају бројне активности  и програме који треба да побољшају живот слепих и слабовидих лица која живе у Пчињском округу. Ђорђевићева је на овом месту од 2007. године и њена улога је да заједно са председником организације припрема седнице Скупштине и Управног и Надзорног одбора као и материјале за седнице органа организације. Стара се да се створе неопходни услови за рад и спроведу задаци и активности које су јој као секретару организације поверени у складу са законом.

– Проблеми слепих лица су много већи од слабовидих из много разлога зато што је њима и кретање онемогућено. Увек им је потребан пратилац. Код слабовидих којих је више, постоје остаци вида па они могу да се сами сналазе у већини случајева и неке ствари могу сами да ураде.

Ми активности планирамо сваке године. Оне су битне за наше чланове, јер је то један од начина да они докажу своје способности. Имамо добре шахисте, музичаре, организујемо разне радионице, слепе и слабовиде жене плету и  хеклају, припремају кулинарске специјалитете. На тај начин, оне употпуњују своје време, друже се и те активности примењују у свакодневном животу са породицама – каже Ђорђевићева и додаје да се у локалној организацији сваке године планира и усваја план редовних активности које су од битног значаја за слепа и слабовида лица. То су углавном музичке радионице, шаховска такмичења, радионице плетења, хеклања, разна предавања о превенцији здравља, учествовање на семинарима, округлим столовима…организују се дружења на излетима и књижевним вечерима.

– Рад са слепим и слабовидим лицима је у исто време и компликован и занимљив. Занимљив у смислу сазнања да ова лица имају разне идеје и светле погледе на живот без обзира на њихов хендикеп. Пуни су елана да свој живот учине занимљивим и кориснијим. Компликовано је то што друштво и држава немају довољно разумевања за овакве особе па самим тим наилазе на разне баријере што у комуникацији, што у кретању, запошљавању и финасирању њихових активности које су им веома битне.

Проблеми слепих и слабовидих уопште у друштву су многобројни. Имају ограничене могућности кретања, потом тешко остварују своја права у погледу запошљавања и материјалних давања, приликом набавке неопходних помагала као и уџбеника који су им потребни за школовање. Конкретно у Врању се жале на кретање. Недоступни су им прилази до појединих установа, нотара, сметају им непрописно паркирана возила, недоступност превоза и неразумевање суграђана за њихов проблем – објашњава Ђорђевићева.

Међуопштинска организација слепих и слабовидих формирана је у Врању 1. новембра 1956. године. Председник организације у Врању је од 2016. године слобовиди члан Зоран Недељковић који заступа организацију, преседава седницама Скупштине и Управног одбора, потписује записнике, опште акте и одлуке које усваја Скупштина и Управни одбор, стара се да се благовремено обезбеде неопходни материјали за седнице и да се створе нпходни услови за њихово одржавање итд. Улога председника који се бира из редова угледних чланова организације је вишеструка.

Сарадња МОССС Врање и ССС је на завидном нивоу. Спроводе се заједничке активности и набавка најнепходнијих помагала као што су уџбеници за ученике у инклузивном образовању.

Слепа и слабовида лица суочавају се са бројним проблемима међу којима су највећи незапосленост и дискриминација. Велики број послодаваца има предрасуде према знањима и способностима људи са инвалидитетом.

У организацији тренутно постоје три слабовида лица која траже посао, али се веома тешко сналазе. Шансе за послом су никакве, или раде по пар месеци и ту престаје потреба за радом код послодавца. Онда се опет пријављују у Националну службу за запошљавање у својој општини.

Велико је незадовољство чланова који живе у осталим општинама Пчињског округа због немогућности да имају погодности приликом путовања и коришћења превоза у локалном путничком саобраћају.

– Наши чланови који имају потребе да путују ван територије града Врања  и општине Бујановац имају проблем са превозом у локалном путничком саобраћају. Захваљујући граду Врању и општини Бујановац који измирују своје уговорене обавезе ка предузећу “Кавим Јединство”, ми можемо да путујемо бесплатно, али само на ове две територије. Друге општине Пчињског округа нису препознале потребу да нам помогну и склопе уговоре са овим превозником како би слепа и слабовида лица путовала бесплатно – рекао је Недељковић приликом гостовања у преподневном програму ТВ Врањске плус.

Ред вожње истакнут је на огласној табли у главној згради предузећа „Кавим Јединство“ у Врању које се налази у улици Париске Комуне 1.

По закону о повластицама у унутрашњем путничком саобраћају слепа и слабовида лица остварују право на шест повратних путовања у унутрашњем саобраћају у току једне календарске године на тај начин што слепо лице плаћа 25 одсто од вредности карте док је пратилац ослобођен плаћања карте. Књижице за повлашћену вожњу важе пет година и издаје их Савез слепих Србије.

-Важно је да се каже да наша локална самоуправа више брине о нама него други градови у Србији. Слепа и слабовида лица у Врању путују бесплатно зато што град Врање сваке године децембра склапа уговор са превозником „Кавим Јединство“ и уплаћује неопходна средства за превоз. Али, ако би рецимо слепо лице хтело до Прешева или Судулице, то је већ проблем и дискриминација – каже Ђорђевићева и доадаје да град Врање финасира рад Међуопштинске организације слепих и слабовидих у Врању како би она могла несметано да обавља своје циљеве.

Слепа и слабовида лица у Србији суочавају се са бројим проблемима међу којима су примена закона који се односе на положај слепих и слабовидих, образовање и запошљавање ове популације, недостатак звучних семафора, немогућност куповине паса водича, мали број тактилних стаза које су намењене слепим лицима у лакшем кретању и сналажењу, архитектонске баријере и говорни софтвер за образовање деце и студената оштећеног вида.

-У Врању постоје три звучна семафора на раскрсници код главне аутобуске станице и ОШ „Радоје Домановић“ који када су у квару не раде дуже време док се надлежне службе не одазову нашем позиву да их поправе. Што се тиче тактилних стаза оне постоје углавном у ужем центру града. Када је реч о образовању, слепе и слабовиде особе конкретно у Врању имају могућност  за усавршавањем у основном и средњем образовању у инклузији, али веће могућности постоје у другим градовима у Србији. Зато је живот слепих и слабовидих особа у Врању доста „ограничен“ због свих поментих баријера – каже Ђорђевићева.

У сарадњи са Министарствoм за рад, запошљавање, борачка и социјална питања 2017. године урађен је пројекат обележавања одељења у Јавној библиотици „Бора Станковић“ у Врању.

Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања.

Извор и фотографије: Међуопштинска организација слепих и слабовидих у Врању, www.savezslepih.org.rs