Стојановић: Карате је мој живот, карате је моје ја, карате је моја љубав

Славиша Стојановић је тренер Карате клуба „Морава” из Владичиног Хана. Наступао је 1980. године за Репрезентацију Хрватске, чије је седиште било у Вараждину. Освајач је златних, сребрних и бронзаних медаља, у време када карате није био у тој мери популаран као данас.

– Ја сам се заљубио у тај јапански спорт. У Србији се карате тек био развио и то у Београду, а на југу се није ни знало за борилачки спорт, само то што смо виђали на телевизији и у новинама. Овде није ни била лига за такмичење, кренуо сам да вежбам шотокан, то је први, најраширенији и најпростији стил на свету, онда сам прешао на вадориу код Марка Ницовића у Београду, после ми се чинило да је шиториу модернији, то је трећи стил који сам вежбао. Са тим стилом нисам могао овде да се такмичим, него сам наступао за Хрватску, путовао, лутао по Европи, полагао за појасеве. За мајсторски, црни, положио сам 1983. године – каже Стојановић.

Стојановић се опробао у каратеу 1975. године у Основној школи „Бранко Радичевић”, када се и појавио као борилачка вештина у Владичином Хану. Тада је било између 300 и 400 полазника. Самостално је на месту тренера од 1987/8. године, па је онда почео сам да одлучује и о упису и вежбању.

– Од тог дана па до данас само сам ја остао, сви су пробали, вежбали, ишли на фудбал, на кошарку, враћали се на карате али само сам ја био можда најупорнији и можда сам ја једини Јапанац у Владичином Хану. Тада је друго време било, сала у овој школи је била хладна и не вежу ме баш лепа сећања за тај период. Све се одвијало на мишиће и на силу. Мада је било 200 полазника, што је за данашње време импресиван број. Тада није било друштвених мрежа, фејсбука и инстаграма, сада је деци лакше да виде нове ствари и ако у нечему на тренингу нисам био доречен, они могу да виде на интернету, било коју школу и било ког Јапанца, загревање. То је за мене било као путовање на Марс, ја сам сањао када су се први пут појавиле касете, да ми сними један тренер у Сплиту како вежба. Тада је, на неки начин било теже, али је била већа љубав и родитељи се нису пуно мешали. Ја сам држао напорне тренинге, као да се спремамо за Легију странаца, док је данас другачије јер око свега дижу тензију.

Први тренер у Владичином Хану био је Аврам Станојевић, који је студирао економију у Нишу и донео карате у ово место 1975. године.

– Он је имао зелени појас и вежбао код Велибора Димитријевића, нашег познатог каратисте и репрезентативца старе Југославије, био је међу најбољима у катама. Тада је за нас, који смо били лаици у борилачком спорту, зелени појас нешто значио иако је тек био почетни стадијум у каратеу. Сад доста мојих ученика има зелени појас, који су полагали код других тренера као и код мене. Они сада знају да је зелени појас други или трећи у хијерархији полагања за појасеве.

Улазак у тренерске воде, према његовим речима, десио се случајно.

– Мој други тренер Стојан Величковић, од кога сам пуно научио и који ми је био као брат, отац и пријатељ, био је пословно везан и пуно је радио и онда један тренинг дође, два не дође, па један дође и нема га недељу, две, три. Онда сам ја полако ушао у те тренерске воде, мало по мало. У почетку сам мислио да сам Брус Ли и неко божанство кад сам дошао до црног појаса и почео да водим карате, био сам тада млад, незрео и неискусан. Временом ми више није био циљ да се ја истакнем и да буде ја па ја, да сам нека велика личност у каратеу, него сам хтео као што сам научио по Европи, јер сам пуно путовао, да пренесем та моја искуства ученицима, нисам био више у првом плану и у центру пажње, него моји ученици. Хтео сам да им будем и отац, и пријатељ, и брат и тренер и мислим да сам и успео. Од како водим сам Карате клуба „Морава”, мислим по неком грубом прорачуну, немам баш тачне податке, да сам имао више од 3.000 ученика, и могу слободно да кажем да ниједног ученика немам у затвору, да ниједан ученик није остао неписмен, имам и стјуардесе, професоре, лекаре, судије, као и раднике, стражаре, портире, али то су све добре особе и данас ме поштују после тридесет година како сам тренер.

Карате клуб је у Владичином Хану неко време био угашен, а онда је 2016. године поново кренуо са радом. Тренинзи се у овом новоформираном и истоименом клубу одржавају у фискултурној сали Основне школе „Свети Сава” у понедељак, среду и петак од 19 сати до 20 сати и 30 минута. Треба нагласити да је упис бесплатан као и комплетна опрема за тренирање.

– Карате се поново вежба заслугом локалне самоуправе и председника општине Горана Младеновића, који је од малена па до факултета вежбао код мене и упућен је у проблематику карате спорта. Ја сам мислио да са својих 58 година нисам више за те ствари, да водим клуб, а изгледа да јесам и тако ћу док сам жив. Председник је дао средства да купимо опрему, вреће, кимона, фокусере, рукавице и све што нам је неопходно а најосновније и тако је карате као спорт у Владичином Хану поново почео да живи. Најбоље резултате направили смо у последње две-три године, и да клуб постоји још сто година, ти резултати неће моћи да се понове. Сад се упишу, пријаве 50-60 ученика, нове наде Карате клуба, остане редовних 30-40. Не постоји старосна граница, већина су основци и тренирају још и кроз средњу школу, али оду кад почну да студирају, но то је проблем у целој Србији. Ја направим такмичара, и онда тамо у Нишу и Београду добију школованог ученика, ја опет крећем од почетка. Због даљег школовања, долази до одлива полазника.

За више од 40 година колико вежба, много је награда и тренутака које ће заувек памтити. Најлепше сећање га веже за Светско првенство у Будимпешти и Европско првенство у Аустрији.

– Ако причамо о мојим такмичењима, када сам упознао великог тренера Сузукија, Јапанца, лепо ми је сећање и ово последње Светско првенство у Молдавији са којег смо донели бронзану медаљу, на пролеће смо посетили Бар, Европско првенство у Црној Гори, било је пуно такмичара и екипа, између 60 и 70 земаља учесница, освојили смо 5. место у борбама и 6. у катама. Моја два ученика су од 1.800 такмичара били пети или шести, што је за наш мали Владичин Хан опет неки успех.

Ученике мотивише да дају све од себе тако што је превише оштар према њима и било би их још више да је, како каже, мало мекши.

– Али ја волим тај тврди стил каратеа, тврди стил понашања, да се строго зна хијерархија ко је тренер и учитељ и да мора да се поштује јер је за мене циљ да пренесем карате онако како се вежбају у Токију на Окинави, Јапану, јер за мене је понос да то што вежбају Јапанци на Окинави ја вежбам у Владичином Хану. Не волим да одступам и вршим експерименте, то што је измишљено пре 2.000 година у манастиру Шаолини, ја се трудим да пренесем тотално верно. Најбољи карате је на Извору где вежбају Јапанци, оригинални, а док отуда дође до неког у Европи, па до Београда и Владичиног Хана, ако се скрене рука или покрет за два до три центиметра, онда то више није то.

Тренер Карате клуба „Морава” нам је открио да је овај спорт доста другачији од осталих, да га вежбају само упорни и интелигентни, Богом изабрани и надарени људи.

– Док се у фудбалу јури за гуменом лоптом, карате је филозофија живљења, дисања и љубави. Човек читав свој животни век посвети каратеу. То је нешто ванземаљско, зато се и не вежба пуно. Зато се ми Европљани и Балканци разликујемо од земаља Далеког Истока: Јапан, Кореја, Тајланд, Сингапур, Хонг Конг. У Кини се, рецимо, вежба све: карате, аикидо, џиу џица, теквондо, и они су томе баш посвећени. Они полазе на посао ујутру у 6 сати, устану у 5 и одраде чичуан, то су лагане вежбе истезања и загревања, затим се туширају и почиње им радни дан. Припреме се и умно и физички, док наши често на посао иду из кафане.

Хиљаду пута једна техника у каратеу, било ката било борба, поновљена сваки дан доводи до резултата, нагласио је Станојевић и даље објаснио које особине треба да има тренер, а које играчи.

– Тренер треба да буде реална личност и она која није заљубљена у себе. Човек који воли тај спорт, добар човек и у борилачком спорту строг, али праведан. Да не буде пристрасан за било ког ученика, већ да му једноставно сви буду једнаки. Ко се више залаже – напредоваће, ко не – остаће где јесте и вежбаће рекреативно. Док неко ко је напредан, ако слуша и ако родитељи улажу у њега, може да буде и првак Европе и првак света, да наследи свог тренера сутрадан, но то је све индивидуално. Таленат мора да постоји, али 90 одсто је рад и вежбање данима и ноћима.

Тренинг почиње загревањем, а његова методологија се мало променила у односу на раније године.

– Прво једно 15-20 минута максимално истезање, трчање и разгибавање до неких пола сата, онда још пола сата технике, зависи за које такмичење се спремамо, да ли је обичан тренинг или идемо на неко првенство. Техника ручна и ножна, одбрамбени блокови, ударци напада. После некад радимо борбе да се савладају карате вештине једно 10-15 минута, лагано истезање и вежбе дисања и то је крај тренинга. Ја сам са својих 50 година максимално истегнут, доста се трудим и настојим да и њима покажем, да би и они исто то постигли. А не да буде како тренер не може да чучне, не може да уради ни један ударац, а нас тера. Зато ја радим 70 процената више него полазници у каратеу.

Сви заинтересовани који желе да науче елементе који се тичу самоодбране и њихове модификације у вежбе телесног јачања, увек се могу пријавити.

– Ово је мало место и сви се знамо. Месец-два пре почетка школске године ја дам оглас на локалном радију, направимо плакате и излепимо по граду, онда ме контактирају телефоном. Проблем је док се крене да се вежба, омладина нема више времена за себе, треба да се изађе из кафане, преокупирани су интернетом, типкају по цели дан.

Колико често Ваш клуб путује?

– Од ентузијазма се не живи. Зависимо од општине и средстава која нам они определе, и у складу са тим планирамо путовања. Имали смо око 250.000 динара ове године у те сврхе и једно 7-8 путовања у току године. Када би нам финансије дозволиле, остварили бисмо још боље резултате.

Да ли је Вашем клубу потребна нека помоћ како бисте боље функционисали?

– Данас је такво време да ако се не улаже у спорт, не улаже у омладину, ако не виде како се вежба у другим клубовима, ништа нисмо направили. Деца треба да изађу из чауре, сваки излазак из наше мале општине пружа нам прилику да још више напредујемо. Ја настојим да извучем квалитет, нека буде и десет ученика, али да буду прваци света. Многи су мишљења да треба да се омасовимо, али није то решење.

Стојановић је нагласио да је у Србији и у спорту све подељено на кланове и странке и да су и општини везане руке.

– Нико више не вежба карате зато што воли, већ се праве фракције из једног стила. Ми смо баш требали да добијемо око 800.000 динара за карате. У Србији у шотокану постоје две фракције, једну води Министарство спорта, која је под патронатом државе Србије, друга где и ми припадамо је регистрована при Уједињеним нацијама и сада се између њих води борба, огроман новац је у питању, а не могу да се уједине и то је велики проблем. Мене сада третирају као рекреативни спорт, а не као такмичарски, и од тог износа добио сам једва 248.000 динара. Сада нисмо ишли на првенство Србије, можда смо изгубили две-три медаље, а проблем је био превоз до Зрењанина.

Велика награда, на коју су сви чланови клуба јако поносни, јесте бронзана медаља у Молдавији, која је било право освежење.

– Отишли смо на Светско првенство на коме је учествовало више од 100 држава света, 3.500 такмичара, наш клуб је учествовао са једном учесницом и узели смо медаљу. Нисам то ни очекивао, био је успех и само наше појављивање тамо, међу врсним спортистима. Учествовали су Јапан, Кореја, Украјина, Белорусија, Немачка, цео свет. Имамо неколико медаља са првенства региона, из Баточине, Краљева, првенства Србије, злато и сребро у катама.

Са клубовима из којих општина и градова имате добру сарадњу?

– Имамо изузетну сарадњу са Карате клубом из Врања који води Ратко, затим из Суботице који води Мића Ћопић, КК Борча из Борче, КК Астра из Београда који води тренер Аца Ћировић, некадашњи првак Европе. У последње три године направио сам добар темељ за онога ко ће да ме наследи. Више нас не подцењују зато што смо са југа, већ се за клуб, за тренера, за општину зна, као и где путујемо, на којим такмичењима и турнирима учествујемо.

У току је летња пауза и нико не вежба до 1. септембра, али оно што Карате клубу „Морава” из Владичиног Хана свакако предстоји су путовања за Јагодину и Прокупље.

– Јагодина је мени прирасла за срце скоро као Хан. Тамо се одржава интернационални карате семинар и полагање за појасеве за судије и тренере, од 25. до 29. августа. Тамо нам за вежбање дају велику кошаркашку дворану и имамо повластицу да после тренинга посећујемо базене. После Јагодине, до 5. септембра, биће одржан карате турнир Топлица Опен у Прокупљу и њихов тренер Дража је диван за сарадњу. Са њима смо често и на међународним путовањима.

Који су Ваши планови за будућност?

– Имао сам планове док није избио овај проклети рат, да видим Америку и Јапан. Моји тренери из Хрватске посетили су Окинаву бар три пута. Биле су санкције, па инфлација, плате никакве. Мислим да ја лично нисам тада много успео јер нисам имао тренера који би ме гонио као што ја гоним своје ученике. Било је друго време и нисам се много доказао. Али мислим да сам остварио неки максимум као тренер, неки моји ученици познати су у Србији али и преко граница наше земље, мислим да су њихови успеси и моја заслуга. Карате је мој живот, карате је моје ја, карате је моја љубав, када некоме кажем да ми је карате био и више него породица, гледају ме са чуђењем, као да сам ванземаљац. Садa могу само да уживам у плодовима свога рада, јер моји ученици напредују и доста ми је да кажу „Мој тренер је био Славиша Стојановић”, можда ће по томе да ме памте.

Фото: приватна архива Славиша Стојановић

Медијски садржаји у склопу пројекта „Спортски поздрав“ суфинансирани су средствима из буџета општине Владичин Хан којима се остварује јавни интерес у области јавног информисања за 2019. годину.