О положају особа са инвалидитетом у Врању разговарали смо са градском већницом за социјалну политику и локалну управу Данијела Милосављевић. Као један од оснивача Дневног боравка који функционише при Центру за развој локалних услуга социјалне заштите и неко ко је дуго у тој причи, она је истакла да ми као друштво не знамо пуно тога о особама са инвалидитетом и да једни помисле да су то особе које искључиво користе колица, а други да имају вишеструке поремећаје.
– Мишљења људи су подељена јер су особе са инвалидитетом дуги низ година биле маргинализоване. Ти људи су део наше заједнице али их не видимо. Можда због породица које су прикривале особе са инвалидитетом и нису биле у могућности да их изведу у отворену социјалну средину. У последње време то се мења. У том смислу, велики је утицај медија и саме државе која већ конкретним законским мерама решава положај особа са инвалидитетом. Закон о планирању и изградњи, рецимо, подразумева да када се гради нови објекат јавне намене, у обавези је да се прилагоди и да буде приступачан особама са инвалидитетом, од изградње рампе, лифта, тоалета. То је показатељ да држава итекако мисли на положај особа са инвалидитетом. Морамо још много да радимо и да се трудимо, јер када је реч о њима, они су наши суграђани. То нису неки тамо људи и неке тамо особе, него једноставно део заједнице – рекла је Милосављевића.
На последњој седници Скупштине града Врања усвојен је Локални акциони план, који је битан краткорочни акт. У његовој реализацији учествоваће све институције и установе, од града Врања преко Центра за социјални рад и Центра за развој локалних услуга социјалне заштите до Националне службе за запошљавање и Здравственог центра. Први пут је укључен и већи број удружења која се баве особама са инвалидитетом, јер су они, према Милосављевићевим речима, најкомпетентнији да дају одређене предлоге јер знају са којим се проблемима њихови чланови на терену сусрећу и на који начин би могли да их превазиђу и реше.
– Уколико успемо и део да применимо из тог документа, барем једну од активности, много смо урадили. Морамо још више да развијамо нашу свест. Препознали смо три циља, то су приступачност, социјална заштита и запошљавање. Код приступачности, примарно је мапирање свих објеката и саобраћајница где постоји проблем за приступачност особама са инвалидитетом, што није једноставан посао. Након тога, утврђује се постоје ли технички услови за градњу платформе и слично, па следи писање пројектно-техничке документације. Конкретно код приступачности, ако успемо један нископодни аутобус да набавимо, то је огроман успех. За реализацију Локалног акционог плана имамо период од три године.
Постоји сијасет проблема и неопходно је, према речима већнице за социјалну политику и локалну управу, да се угледамо на западна друштва. Јер код њих је сасвим нормално да неко, иако је другачији, буде прихваћен од стране средине у којој живи. Најболнија област је, како је нагласила, запошљавање. Преко Националне службе за запошљавање спроведен је низ мера, доквалификација и преквалификација, одређена обука за њихово лакше проналажење посла.
– Већина њих је интелектуално очувана, завршавају факултете, могу да буду „пар екселанс“ стручњаци у својим професијама. Само им треба простор и могућност да се искажу и докажу. Најболнија област је запошљавање. Да не причамо о инвалидима првог степена који имају решење из Националне службе за запошљавање, то су људи који могу да раде разне врсте послова. Параплегичари, па слепи и слабовиди, глуви и наглуви. Компанија „Јумко“, рецимо, има свој погон и њима се захваљујемо, јер их запошљава и осећају се корисно. Они зарађују за своју егзистенцију и не очекују ни од кога да им нешто да и да им пружи. Када је у питању запошљавање код приватника, њихов главни мотив је новац, тако да гледају да код њих раде људи који ће им донети највећи профит. Али имамо на пример особу са инвалидитетом која је запослена у Центру за социјални рад и ради у финансијској служби, она има потешкоће при ходању, али може да ради. Такође имамо једну у Историјском архиву „31. јануар“, интелектуално је очувана, ради на пословима на којима се углавном седи, нема потребу да током радног дана улази и излази, одлично се сналази.
Обавезна инклузија подразумева, када је у питању образовање, да уколико родитељ жели да упише своје дете да похађа редовну основну школу, мора да га упише. Кроз социјалну заштиту, постоји помоћ личних пратилаца, помоћ персоналних асистената. Град Врање и надлежно министарство, према Милосављевићевим речима, унапређују положај особа са инвалидитетом.
– Постоји низ удружења која дужи низ година егзистирају на територији града Врања, чак пет деценија, који имају одређени број својих чланова који су константни а негде се, нажалост, и повећавају. Они преко својих удружења могу многа своја права да остваре. Удружења се једино пројектно финансирају, такав је закон, и добијају одређена средства. Добијају сваке године новац од града Врања. Они конкуришу и код Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а имају и друге донаторе где добијају средства која улажу за побољшање положаја својих чланова.
Пројекат „Види ме. То сам ЈА!“ подржан је од стране града Врања.
