Стана Аврамовић Караминга, била је чувена врањска песмопојка. Жена која не само да је од заборава сачувала бројне старе врањске песме, већ поједине, које су касније постале на далеко чувене, и сама испевала. Рођена је 1903. као најмлађа ђерка Томе и мајке Магде која је била родом из села Купининце. До удаје, Стана је живела у насељу Оџинка са родитељима и сестрама Даринком, касније чувеном баба Диком, Ванком и Васком.
Стана Караминга била је удата за Воју Аврамовића, из чувене врањске породице Аврамци. Воја је по занимању био возач који је имао своју механичарску радњу преко пута куће у Београдској улици где су становали.
Стана Аврамовић Kараминга деценијама је чувала, неговала и преносила млађим генерацијама изворну врањску песму. Неке песме је и сама спевала, али је из само њој знаних разлога дуго крила да је њихов аутор. Можда њена жеља да буде анонимна када су ауторске песме у питању лежи управо у чињеници да их је спевала према истинитим личностима и догађајима. Биле су то песме које је Стана Караминга спевала према туђем казивању о временима турске владавине у Врању.
Врањска песма “Димитријо, сине Митре“ једна је од песама која је настала из стварних догађаја, из трагичне животне судбине и предсмртне исповести. А прича о томе како је настала ова песма коју је Стана Караминга испевала још 1919. године, посебно је драматична.
Наиме, Димитрије је био сестрић њеног оца Томе Kараминге. Оженио се из љубави лепотицом Станом, за коју се говорило да јој по лепоти од Врања до Ниша нема равне. Међутим, Димитрије и Стана нису имали деце. Свекрва Боса је због тога отворено патила, била је несрећна и стално им пребацивала због тога. Kада би Димитрије и Стана полазили у цркву, она је умела да довикне Ч „Ајде, сине, ајде, па и дете поведи!“ Стално под притиском незадовољне мајке и сам Димитрије почео је Стани да пребацује:
– Бадава, Стано, твоја убавиња, кад неси родила мушко или женско. Сви се кунев у деца, а ја у тебе! – говорио је Димитрије.
Прелепа Стана била је очајна, толико да је намеравала да се обеси и свима прекрати муке. Међутим, као старији човек са животним искуством, Тома Kараминга, Станин отац да би спасао брак свом сестрићу, посаветовао је Стану затрудни с другим човеком. “Ја ћу грех да носим, а имати децу није грех“ , рекао је Тома Караминга.
И заиста није пуно времена прошло, а вест да је Стана у другом стању је све обрадовала. Стана је имала четрдесетак година тако да је била поштеђена сваког рада у кући и напорних послова. Ипак, порођај је био тежак и болан, а Стана није преживела. Остала је смо беба. Недељу дана касније, Тома Kараминга, је одлучио да саопшти истину свом сестрићу, Димитрију.
Скрхан болом Димитрије је понављао да му је само важно да је дете Станино. Ипак, на седмодневном помену, пред породицом и присутнима је рекао: „Овде, поред моје Стане, да ме копате…“, а затим извадио пиштољ и извршио самоубиство. Три дана после синовљеве смрти, од туге је умирла и Боса, а убрзо и Тома Kараминга – причала је Стана Kараминга којој је тужну судбину рођака на самртничкој постељи исповедила мајка Магда. У тој ноћи, после мајчине приче, Стана Kараминга је спевала песму “Димитрије, сине Митре.“ Песму је дуго тајила. Све до своје смрти 1969. године, Стана јој је нешто додавала, одузимала. Тако је песма имала неколико званичних верзија. Пред смрт је признала пријатељима: „Све несам рекла, све и неје за песму.“
Ипак, песма је била њен живот. Певала је Стана Караминга и потколењима преносила изворну стару врањску песму, да се не заборави и сачува за будућност. Зато и не чуди што је пред смрт својим ближњима у аманет изричито рекла да је не оплакују много. “Преко црно бело да ми турите и уместо сузе да буде песма“. Тако је и остало забележено да је њен погреб тог 21. фебруара 1969. био другачији од осталих.
-
- ФОТО: Приватна архива
-
- ФОТО: Приватна архива
-
- ФОТО: Приватна архива
“Жена коју су покопавали била је старовременска, а спровод се ипак разликовао од уобичајеног. Испред свештеника, а одмах иза погребног венца, ишла је музика која није свирала посмртни марш, већ мелодију песме коју је покојница највише волела — Димитријо, сине Митре. Тако је тог прохладног петка 21. фебруара 1969. уз варљиво зимско сунце и песму “Димитрије, сине Митре“, улицама Врања прошла Стана Аврамовић Kараминга на свом последњем путовању. А са њеном смрћу као да су заувек одлазила времена познатог врањског севдаха.
Овај текст је написан на основу сећања њених потомака и људи који су живели у њено време и доступних података на интернету.
Пројекат „Корачали су врањском калдрмом“ подржан је од стране Министарства културе и информисања Републике Србије на Конкурсу за суфинансирање проjеката производње
медијских садржаја за радио и интернет медије у 2018. години.
